Посматрајући текуће афере које потресају СПЦ могао би се стећи површан утисак да је реч о личним сукобима и нетрпељивостима између појединих архијереја, док се, у ствари, ради о етичким питањима у организацији и оријентацији СПЦ.

1. Пре свега, јасна је тенденција да се Синод постави у хијерархијски надређен однос према осталим епископима који сачињавају Сабор доношењем одлука које нису експлицитно предвиђене на Сабору. То је промена којој се патријарх Павле очигледно противио, имајући у виду да сваку одлуку Синода мора да потпише патријарх, који Синоду и председава. Хијерархијски супериорна позиција Синода била би супротна духу православне цркве, јер је управо њена саборност, уз равноправност свих епископа, особеност православне цркве у односу на световни институционални поредак.

Настојање да се саборни дух православне цркве у СПЦ трансформише у више хијерархијску организацију нужно угрожава устаљене вредности, те стога не треба да чуди ако доведе до неслагања међу епископима. И најновија одлука Синода да се устоличење новог патријарха одложи за више месеци, за неки наредни Сабор, сасвим је неуобичајена и говори о озбиљним унутрашњим проблемима међу јерархијом.

2. Други проблем лежи у чињеници да преокупираност јерархије собом и сопственим односима показује недовољно уважавање фундаменталне догматске и животне чињенице да цркву сачињавају равноправно јерархија и народ, или ,,епископ и народ”, те да, сходно томе, ни Синод, ни Сабор, сами по себи, нису ,,црква”. Стога став цркве није исто што и ,,став Синода”, па ни ,,став Сабора”, већ само став Сабора у сагласности са ставом верујућег народа.

3. Коначно, ауторитет јерархије проистиче пре свега из доживљаја светости те јерархије од стране народа, а не из мантија и спољашњих обележја. Доживљај светости у вези је са свешћу народа о томе да јерархија поседује хришћанске врлине, и то је истовремено разлог за огроман ауторитет који је имао патријарх Павле. Уколико представници јерархије почну да јавно поступају у несагласности са основним хришћанским врлинама и заповестима, па чак да у јавном простору износе осуде, увреде и клевете, њихов ауторитет се круни пропорционално количини и драстичности таквих поступака. Такав језик и наступ представника црквене јерархије народ не очекује и не прима са поверењем.

Због свега наведеног, сведоци смо радикално заоштрене кризе ауторитета црквене власти у народу.

Лек за настало стање одавно је познат и састоји се у повратку црквене власти на почетак и основу, која лежи у монашком завету и монашким правилима живота. Јер не треба заборавити да црква лежи на леђима монаштва, и да су сви архијереји – монаси, иако се то не би рекло на основу многих спољних обележја. Жива успомена на патријарха Павла најбољи је пример громогласне тишине светог живота из кога, у Цркви, истичу решења свих ,,организационих” и ,,стратешких” питања.

Монашка етика забрањује да се та питања решавају буком и ломовима и у најужем окружењу, а камоли јавним обрачунима и медијским кампањама. Велико наслеђе тихог ношења бремена тензија и проблема у организму цркве које нам је остало иза патријарха Павла не треба тако брзо и радикално напуштати да се криза поретка у цркви чији смо сведоци не би продубила.

Центар за безбедносне студије, Београд