Наши угледни стручњаци који су ових дана објавили своје прилоге у овој рубрици рeкли су најпре да треба да разликујемо две врсте оставки.

Једну чине оставке које подносе одговорни функционери, рецимо министри, помоћници министара и други. Па кад се у њиховим секторима открију неке малверзације и неправилности онда се намеће потреба за њиховим оставкама јер објективно су за то одговорни.

Другу врсту оставки чине оставке из протеста – кад члан неког државног органа или контролног тела није одговоран за стање у некој области, али сматра да је стање недопустиво лоше, и зато се одлучује на такав чин.

У Србији се оставке веома ретко подносе; ако се и подносе онда је реч о овој другој врсти оставки – оставки из протеста. Њих подносе они којима од тог чина не зависи каријера (по правилу је реч о стручњацима који се баве неким другим послом, а не политиком), а може чак и да им повећа углед у друштву.

Што се прве групације тиче – оставки функционера због личне одговорности – њих готово и да нема, јер ова места су под пуном контролом политичких партија, а тамо где се партије питају за своје представнике важе друкчија правила. Ако је наиме партији у интересу да не призна да је неки њен функционер за нешто одговоран онда оставке неће ни бити. И обрнуто, ако је партији стало да активира нечију (бланко) оставку, нема те силе која ће сачувати функционера (мада Уставни суд настоји да то промени).

С тим што већини партијских представника, посланика, председника општина и другима и одговара та доминантна позиција партије (партијског руководства) у одлучивању о њиховим каријерама. Зашто? Зато што у компликованим међупартијским односима свака партија код нас штити своје функционере и по правилу не тражи од њих да поднесу оставке. Јер, оставка као последица (не)одговорности сматра се у поменутим међупартијским надгорњавањима, а у ишчекивању избора, за слабост дотичне партије. И зато их се сви клоне.

Један од аутора прилога у овој серији означио је такво понашање партија рационалним, што тако и јесте при садашњим односима на нашој политичкој сцени. Јер ако, рецимо, два функционера једне странке у кратком року поднесу оставке, друге странке неће поћи њиховим путем, тако да је ова партија са две оставке себе дисквалификовала у односу на друге. Један морални чин се тако код нас доживљава као ,,слабост” и зато их партије избегавају. Зато је то за странку рационално понашање, али је по друштво погубно, јер се толерише неодговорност.

При том је успостављен, кажу ,,Политикини” аутори, занимљив однос између самих лидера партија и осталих функционера: они се међусобно штите тако што функционери чувају лидера, а лидер чува функционере. Па чак и кад изгубе на изборима одговорност се не персонализује него се пребацује на терен ,,грешака коалиционих партнера”, ,,светске кризе” и сл. Поготово што и они који изгубе изборе могу у нову коалициону власт.

Како изаћи из овог затвореног круга неодговорности? Стручњаци кажу да се мора променити начин функционисања партија у којима ће бити много више аутономних функционера и посланика, и у којима ће лидери бити мање важни од саме организације. Јер, сада је лидер углавном несмењив и то је образац који диктира понашање осталих на хијерархијској лествици. Тај принцип се мора одбацити, мада је у овом суочавању с партијском реалношћу јасно да то није нимало лако постићи. Кад партија доживљава смену свог министра као велики предизборни минус, колико тек зазире од промене самог лидера.

Јавност и медији могу допринети промени ових навика, независне контролне институције такође. Јавност може непрестано да притиска партијске функционере и да их подсећа да се после неуспеха у политици у демократском друштву подносе оставке. А показало се и код нас да јавност може да буде јача од политичара. Исто тако, и независне контролне институције могу да утичу на пораст одговорности, тако да то што сад имамо – критичку јавност и независне институције – треба максимално користити. Остало зависи од збивања у самим у партијама и од тога колико су оне спремне на промене.