Узаврела полемика због курса динара не јењава. Да ли курс треба да буде стабилан или да достигне 150 динара за евро, да ли увести евро као званично средство плаћања или задржати динар, да ли из корена мењати режим девизног курса, нека су од питања око којих су се поделили и економисти и јавност. Зашто је то тако? Зато што у овом тренутку не можемо с оптимизмом да говоримо о било каквој политици девизног курса већ само о најмање лошим решењима. Од девизног курса, на ма ком нивоу и у каквом режиму он био, не можемо да очекујемо задовољавајуће резултате за све привреднике, финансијске институције и грађане. Увек ће неко, унутар наведених група субјеката, бити незадовољан.

Фиксирање курса (на садашњем или неком другом нивоу) не би било добро решење. Режим фиксног девизног курса терет прилагођавања у потпуности пребацује на реалну привреду (опадају производња и запосленост) и свеукупну економску политику ставља у функцију одржавања зацртаног курса. По правилу, доводи до нереално ниског курсаи до појаве црног девизног тржишта. Извоз опада, а увоз расте и шири се платнобилансни дефицит. Како би опадале девизне резерве повећавала би се могућност шпекулативног напада и напуштања фиксираног курса (девалвација).

Из сличних разлога ни увођење евра (чак и када бисмо добили подршку ЕУ за то) не би било добро решење. Замена динара за евре обавила би се по одређеном курсу (рецимо 100 динара за евро), па би се испоставило да је то неповратно фиксиран девизни курс, чиме се враћамо на недостатке режима фиксног курса. У суштини, сваки евро би за сва времена вредео 100 динара без обзира на то шта се дешавало у земљи и окружењу. Народна банка Србије, по дефиницији, не би имала инструменте да реагује на поремећаје.

Дакле, треба задржати режим флуктуирајућег курса. Имајући у виду потребу изградње извозно-конкурентне привреде (због преживљавања предузећа и отплате страног дуга) било би лоше да динар реално јача према другим валутама, што би се десило са стабилним номиналним девизним курсом (у режиму фиксног курса а суштински и са евром као средством плаћања). Ово не значи да треба да се циља одређена висина девизног курса већ да се дозволи његова растућа путања, која је и неизбежна и пожељна.

С обзиром на зависност инфлације од девизног курса и на утицај курса на пораст динарског износа дугова привреде и грађана, поставља се ипак питање када НБС треба да реагује. Искуство из последњег квартала 2008. и првог квартала 2009, па и на почетку ове године, пружа добре смернице. Прво, НБС не треба да преузме на себе улогу заштитника предузећа и грађана. Чињеница да многи калкулишу одређеном (најчешће непроменљивом) висином девизног курса не ослобађа их одговорности за своје одлуке. Друго, честе интервенције не смирују девизно тржиште (а троше девизне резерве) већ се то постиже уверавањем јавности да се у средњем и дугом року води економска политика која обезбеђује одрживу интерну и екстерну равнотежу. Треће, честе интервенције централне банке омогућавају пословним банкама да „прочитају” будуће токове и шпекулишу девизном трговином. Ређе интервенције централне банке, па и по цену израженијих дневних осцилација, приморавају пословне банке да поведу рачуна о висини курса. Тиме се девизно тржиште може примирити раније него када се (предвидиво) интервенише. Уколико јавност перципира НБС као бранитеља девизног курса, у ситуацији када се девизне резерве тање, може са развити већа паника и изразитија тражња за девизама.

Спорадичне интервенције на девизном тржишту могу да буду тајне – девизни трговци неће знати да ли налози потичу из званичних извора, пословних банака или од клијената из привреде. У нашем случају, то би значило промену досадашње праксе и прелазак на интервенције преко непосредне трговине НБС са пословним банкама.

Професор Мегатренд универзитета