Вапај за страним инвеститорима их неће привући. Страни инвеститори имају исте жеље као и домаћи. Да им се за уложени новац поврати што брже и више, уз једноставније и јефтиније пословање. А то отежавају многи прописи, али се „гиљотина” очито одмах покварила. Промене у судству нису учиниле уговоре чвршћим нити убрзалињихово извршење. Ригидни девизни прописи одвајају нас од света, отежавају пословање и даље остављају ван функције новац„у сламарицама”. Лоша инфраструктура поскупљује транспорт и комуникације и отежава послове. А кад их радници блокирају ни то нам не иде у прилог. Индустрија, пољопривреда и извоз су занемарени. Субвенционисањем се отежава пословање успешних, а подстиче опстанак лоших.

Ако расту приходи државе, пословање неминовно остаје скупо. Ако су кредити скупљи неколико пута од оних у развијеној Европи, тешко је финансирати инвестицију, а домаће штедње још нема. Уместо довршене приватизације, држава се све више петља у комерцијална улагања, уместо да се довршава приватизација. Банке су у прошлој години оствариле нето добит од око петине милијарде евра, а укупна привреда је утонула у око милијарду евра нето губитака и неликвидност. Последица је одсуство инвестирања, смањење запослености и раст незапослености, опадање промета и друштвеног производа. Очито су неопходне крупне промене које ће побољшати услове за инвестирање, што једино може обновити експортну индустрију и вратити нас расту. Домаћи и страни инвеститори су нам важни.

У напреднијим технологијама битна су нам улагања из иностранства, која доносе знање и искуство, уз капитал и девизе. Наша знања стагнирају и школство се мора прилагодити потребама. Дуг иностранству је нарастао на 24 милијарде евра, а девизне резерве се троше, па су нам потребни и продаја капитала странцима и довршење приватизације. Пад вредности динара подстакао је извоз знатно брже од увоза, па су пале у воду приче бивших гувернера и министара да курс и не утиче на тај однос. За биланс плаћања, поред страних директних инвестиција, важни су ипортфолио инвестиције. Треба брже укључити јавна предузећа и дати подстицај промету на берзи. И ту је потребнопоједностављење и појефтињење поступака. Грађевинарство је урушено погрешним поступањима, што се прикрива. Пољопривредна политика ради против потребног окрупњавања. Пореска политика је делом деструктивна и не негује отпочињање послова.

Наши досадашњи „страни” инвеститори су добрим делом домаћи, конвертовани интересом у стране. Закон о страним улагањима ослобађа царине увоз опреме страним улагачима, па се износи капитал па улаже „из иностранства”. Рециклира се домаћи у страни капитал. Закон о екстрапрофиту још прети неким домаћим предузећимада су од далеке 1989. до 2001. године мало пореза платили. Етикетирање домаћих тајкуна неће нам донети ни пореске приходе, ни привући овде њихове холдинге. А холдинзи домаћег капитала у иностранству доносе погодности нашим људима, који тамо и даље задржавају капитал. Остваривање страних улагања министарство економије погрешно покушава потплатити. Тако је једном италијанском привредникукоји ће у Ниш уложити 12 милиона евра и запослити 400 особа поклоњено три милиона евра ради запошљавања, земљиште и трошкови обуке запослених. Близу половине улажу већ оптерећени порески обвезници, а страни улагач има 100 одсто бруто добити и 10 година неће плаћати порез на добит.

Причамо о привлачности „географског положаја” и ниских зарада, а баријере које и сами постављамо не видимо. Владина дугачка „стратегија подстицања и развоја страних улагања” је без ефекта. Постојећи страни улагачи дају конкретне предлоге, а на њих се нико не осврће. Кад на крају године буду страна улагања мања од оних у претходној, а расту у Албанији, можда ћемо се дрмнути.

Консултант за страна улагања