Тортура, која се најчешће спроводи над лицима лишеним слободе, представља најтежи вид кршења људских права на лични интегритет и дигнитет. Особе лишене слободе ради полицијског задржавања, притвора, издржавања казне затвора, или у било ком другом контексту, налазе се у ситуацији потпуне зависности, што их чини посебно рањивим у односу на било који вид злоупотребе. Мучење и примена других сурових, нечовечних или понижавајућих поступака или казни забрањени су међународним правним актима и домаћим законима. Упркос забранама, тортура се и даље спроводи и представља глобални проблем који је посебно изражен у појединим земљама и одређеним ситуацијама, најчешће током ратова. Расположиви подаци упућују на то да у Србији не постоји институционална, систематска тортура, али да и даље постоје бројни случајеви суровог, нељудског и понижавајућег поступања и кажњавања.

Ради ефикасније заштите од тортуре неопходно је развити одговарајуће превентивне механизме. Активност ових механизама, поред осталог укључује периодичне посете местима на којима се налазе лица лишена слободе – полицијским станицама, затворима и др. Циљ ових посета је да се утврди има ли случајева тортуре, али и да се утврди како се поступа у законом дефинисаним ситуацијама примене средства принуде или изрицања дисциплинских мера. Такође, при овим посетама проверавају се услови у којима живе и раде лица лишена слободе, као и обим и квалитет здравствене заштите која им се обезбеђује. Наша држава је, ратификујући 2005. г. Опциони протокол уз Конвенцију УН против тортуре, преузела обавезу формирања националног механизма за превенцију тортуре. Иако ова обавеза није у потпуности реализована, врло делотворним се показао превентивни механизам који је формирао заштитник грађана, ради мониторинга установа у којима се налазе лица лишена слободе.

Здравствена заштита лица лишених слободе има, поред уобичајених професионалних дужности лекара, специфичне задатке. Наиме, лекари, поред лечења својим пацијентима, али и лекарској професији, као и међународним и домаћим етичким стандардима професије дугују много више – обавезу заштите пацијената лица лишених слободе од тортуре. У питању је веома комплексна обавеза, јер лекари имају двоструку одговорност – према пацијенту кога треба да заштите, али и према свом послодавцу од кога економски зависе, који је најчешће, као и у Србији, управо државни орган надлежан за извршење кривичних санкција, у нашем случају Министарство правде. У овој ситуацији, пријављујући случајеве лошег поступања према лицима лишеним слободе, медицинско особље улази у ризик да у крајњем остане без запослења. У пракси се најбољим показало решење да здравствено особље које ради у установама за извршење кривичних санкција буде запослено преко Министарства здравља, како би се обезбедила независност у раду. У том смислу заштитник грађана је, након конференције о тортури, одржане пре годину дана, дао препоруке за промену радноправног статуса здравственог особља које је још увек запослено преко Министарства правде. Друга, можда и важнија, потреба здравственог особља које ради са лицима лишеним слободе јесте да буде обучено за коришћење Истанбул протокола – међународног стандарда за истраге у случајевима сумње на тортуру и за судскомедицински (форензички) преглед. У противном, медицински преглед особа које пријављују тортуру у потпуности губи смисао јер се не спроводи на начин који ће жртву заштитити и омогућити покретање поступка за утврђивање одговорности особа које су се према лицима лишеним слободе понашала на забрањен начин. Позитивна искуства указују на то да је укључивање судскомедицинских експерата у истраге случајева сумње на тортуру веома корисно. На послетку, завршио бих речима Манфреда Новака, специјалног известиоца УН за тортуру: „Моје искуство показује да су случајеви у којима лица лишена слободе лажно оптужују званичнике за тортуру или злостављање далеко малобројнији од ситуација у којима полицијски службеници и затворски стражари поричу такве оптужбе.“

Доцент универзитета, члан Савета заштитника грађана за права лица лишених слободе