Збогом преткризном моделу

Укупан спољни дуг Србије и поред делимичног отписа на крају 2009. године достигао је износ од преко 30 милијарди долара. Према овим подацима, сваки становник Србије задужен је са око 3.000 евра.

У октобру 2000. спољни дуг Србије је износио 10,7 милијарди долара, што значи да се, до сада, увећао за више од три пута. Овај дуг је близу критичне тачке од 80 одсто БДП-а, који по методологији Светске банке дели средње од високозадужених земаља. Земља је високо задужена и по томе што су доспели годишњи ануитети за отплату дуга изнад пет одсто БДП-а (у прошлој години били су изнад десет одсто).

Једна од најпознатијих бонитетних светских кућа Dun & Bradstreet у својим извештајима из априла и маја 2010. сврстава Србију у групу земаља са умереним ризиком пословања (рејтинг „ДБ4д”). Не очекује се да ће она са „релативно умереним нивоом јавног дуга, који износи 32 одсто БДП-а, имати било каквих проблема у сервисирању обавеза јавног сектора, што ће повећати поверење инвеститора и потенцијалну стопу привредног раста”.

Неспорно је да се мора ићи на смањење високе јавне потрошње, где је и аранжманом са ММФ-ом утврђена висина буџетског дефицита за ову годину од четири одсто БДП-а, којим је обухваћено замрзавање плата (у јавном сектору) и пензија. У наредних пет година буџетски дефицит би требало смањити на око један одсто БДП-а, што ће уз нужно спровођење ригорозне фискалне дисциплине бити веома тешко. Мора се прекинути с праксом да Србија троши више него што производи, а да се буџетски дефицит надокнађује задуживањем, јер већа потрошња подстиче инфлацију.

Немогуће је имати јак динар у слабој привреди са малим извозом (од око хиљаду долара по глави становника), који учествује са свега око 18 одсто у БДП-а (у 2009), па треба очекивати његово даље постепено слабљење. За дугорочни одрживи привредни развој, извоз би требало да износи око 50 одсто БДП-а.

Промена структуре привреде подразумева смањење увоза и потрошње, а повећање извоза и штедње. Јавну потрошњу требало би постепено смањивати са садашњих 44 на око 40 одсто БДП-а и реформисати државну администрацију, образовање, здравство и пензијски систем.

Позната међународна рејтинг агенција Standard & Poors побољшала је на крају 2009. кредитни рејтинг Србије са „ББ минус” на „ББ стабилни”. Оцена је дата на основу процене да су ослабљени спољни притисци са којима се земља суочава, а да ће се у складу са програмом ММФ-а „буџетска консолидација остварити у средњорочном периоду”. Бољи кредитни рејтинг требало би да повољније утиче на услове кредитног задужења Србије и на побољшање опште инвестиционе климе.

Оцена је ММФ-а (извештаји из фебруара, марта и априла 2010) да су, упркос неким позитивним трендовима, „економски изазови за Србију и даље велики”. Кључни изазов су, како се наводи, „структурне реформе оријентисане на привредни раст”. Оне треба да се остваре посебно у области јавних предузећа и даљој приватизацији. ММФ процењује да би уз снажна фискална прилагођавања и структурне реформе, Србија могла да одржи модел „раста економије” са извозничким сектором као покретачем и стопама раста од пет одсто у 2012. и 5,5 одсто у 2013. години. Општи закључак ММФ-а и Светске банке је да је Србија реаговала одговарајућим мерама против глобалне економске кризе и почела да решава проблеме, где се „види опоравак, али ће привредни раст бити спор”.

Србија се више не може вратити на преткризни модел раста заснован на високој потрошњи, ниској домаћој штедњи и малом извозу. Потребни су, значи, озбиљне структурне промене у привреди, трајне реформе у потрошњи јавног сектора (уз задржавање социјалних давања), смањење спољнотрговинског и фискалног дефицита, знатно повећање прилива страног капитала, запослености, домаће конкурентности и извоза, као и „деевроизација” привреде.

Овакав приступ даје перспективу привредном развоју Србије, лакшем превазилажењу дубоке глобалне економске кризе и избегавању евентуалног улажења у грчки сценарио – земље која је годинама живела изнад реалних могућности.

Економиста