Жири пишчевих пријатеља

Угледне награде УКС „Милан Ракић” (,,Политика”, 30. новeмбра 2011.) одрекао се песник Милош Јанковић. Стиховима је објаснио своје разлоге: ,,Постоје награде које служе да награђено ојаде и награде дате да награђеног огаде, награде додељене зато да заваде и оне примљене из чисте досаде ”.

„Политика” 20. септeмбра 2008. у тексту „О наградама овде и сада” пише о српском парадоксу да је земља са највише књижевних награда, по броју становника у Европи. Парадокс увећава и чињеница да је највише неписмених, да су тиражи књига све скромнији. Да се издавачке куће гасе... ,,Не смемо заборавити”, пише Драгиша Калезић, ,,да награде додељује групица људи, а човек не мора донети праведну одлуку. Може, наравно, а не мора... Има ту сијасет ванкњижевних чинилаца о којима се, готово по правилу, ћути. А ни сви кандидати, разуме се, нису једнако спретни, нити упућени у технологију награђивања, у њену пајташко-мафијашку позадину... Остаје нам да и даље верујемо да је боље награду заслужити а не добити је, но обрнуто”.

Некада су се награде додељивале по кључу, по републикама, покрајинама. По реду. Шта се променило? Сада су се удружили, умрежили, па „ја теби, ти мени”. Углавном, све се дешава у престоници.

Јер у Србији изван Београда ништа не постоји, осим провинцијске егзотике, и пустих села. Јужно од Јагодине нема ниједног достојног националног признања, нема га међу два милиона житеља. А, какав је то уметник ако живи и ствара изван центра?

„... Литерарна вредност дела је важна, али није у првом плану. Похвална рецензија, похвална реклама, поново прави читаоца будалом јер он не зна да је та рецензија добро плаћена. Они који могу да плате свој занос, моћи ће и да купе и награде, приказе, писање и наступе на ТВ”, пише Вјачеслав Купријанов у Летопису Матице српске. Нико да се јави, да оспори његове тврдње.

„Крајње неукусно, награде се деле углавном међусобно, врте се у круг исти чланови жирија и ти исти добитници, хвалећи се међусобно крајње неукусно и некултурно, служећи се при том најбеднијим софистицираним апологетским методама, размењујући међусобно награде, које проглашавају, врло безобразно за престижне и националне. Успешни су једино у замешатељству, мешетарењу , „ваћарењу” неупућених спонзора, организатора”. (Власта Младеновић, Бдење, 2007)

„Политика”, 9. фебруара 2008. из пера проф. Цветковића доноси: „Годишње се објави више од хиљаду књижевних дела! Нико од читалаца није у могућности да све то пропрати па чекамо извештај жирија. Али, како смо толико пута били изненађени, не можемо да се не упитамо: делују ли у тим жиријима пишчеви „драгоцени” пријатељи, или делује књижевни клан, или корупцијски Моби Дик, или писац лично? Да ли је и овога пута нека „семољ – дијалекатска кажа проглашена за роман године , што је сасвим могуће у књижевности у којој нема Скерлића... Шта све писац мора да поради да би ушао у игру за награду, о томе је пре неколико година један од награђиваних дао упутство у нашем најстаријем књижевном часопису. И, наравно, то упутство и у његовом случају се апсолутно потврдило – подобијао је све, до последње, награде... Нисам позван да судим шта се дешава у нашем књижевном животу, нека суде они позвани и одговорни. Није могуће да међу њима нема оних који не виде шта се све чини у нашој тако озбиљно угроженој књижевности. Зашто ћуте? Не знају? Не могу? Али, доћи ће нови Скерлић који ће моћи, који ће зауставити ову књижевну страдију! Чекамо га.”

А потписник ових редова, далеко од београдске књижевне пијаце, на свом Парнасу, у Трешњевици не хајући за књижевне марифетлуке зна да је само писање награда, божје послање и вазда има на уму речи проповедникове: Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици