У Закону о наслеђивању имамо читаво једно поглавље (од 194. до 205. члана) посвећено уговорима о доживотном издржавању који регулишу односе између даваоца и примаоца издржавања. Закон пружа могућност двема странама да се о издржавању што прецизније договоре, али се не бави детаљима. Пропис само каже: „Ако што друго није уговорено, издржавање је: становање, храна, одећа и обућа, одговарајућа нега у болести и старости, трошкови лечења и давање за свакодневне уобичајене потребе.”

Уговори о доживотном издржавању су тако постали правни оквир са којим старе особе могу да реше своје животно питање када дођу у дубоку старост и када су уз то постале немоћне и болесне; када немају својих наследника, који су по закону дужни да се о њима брину; или су их наследници (због разних околности) занемарили и напустили…

Током прошле деценије, у доба незапамћене инфлације, код нас је дошло до ескалације закључивања уговора о доживотном издржавању, али је забележен и велики број разних злоупотреба приликом склапања тих уговора. Има их и данас. У прво време злоупотребе су регистроване код давалаца издржавања, да би се касније то поновило код прималаца. Дешава се тако да прималац прода свој стан другом лицу као неусељив, наносећи на тај начин штету како даваоцу издржавања, тако и купцу неусељивог стана, јер касније они воде судски спор.

Други начин злоупотребе je кад примаоци издржавања крију да имају уговор о доживотном издржавању, па и даље врбују нове уговараче од којих траже да их прво неколико месеци помажу, како би се наводно уверили да ли одговарају једно другоме.

Трећи начин злоупотребе су лажна обећања лаковернима како ће им оставити своје станове, јер наводно нигде никог немају, али је само потребно да претходно обаве неке ситне формалности око имовинско-правних питања. онда су толико „болесни“ да то никако не стижу да ураде. Али све то време обилато примају њихову помоћ и негу. Ако се деси да у међувремену умру, одједном се појаве многобројни наследници, који неће ни да чују за некаква претходна договарања.

Због свега овога, било би пожељно када би у суду или можда при општини постојала одговарајућа служба која би едуковала даваоце и примаоце издржавања пре него што закључе уговор. Пракса је, наиме, показала да се често закључују недовољно јасни, површни и у већини случајева двосмислени уговори, тако да касније долази до сукоба између даваоца и примаоца издржавања.

Стиче се утисак да неки адвокати намерно пишу такве уговоре, тако да прималац издржавања често и не дочека његов раскид.

У свему овоме није јасно зашто судије оверавају такве уговоре. Па и такав који је закључен у време „деда Аврама”, када је динар био изједначен с немачком марком. У том уговору давалац издржавања се обавезао да примаоцу на име издржавања месечно даје 100 динара (уместо 100 немачких марака). Прималац је наставио да даје 100 динара и када је курс био једна марка за 30 динара. После три године овај уговор је раскинут.

Имајући оваква искуства, а и друга, јер и примаоци издржавања су изложени разним притисцима и условљавањима, у Београду је 2002. године регистрован „Фонд за помоћ старим, немоћним и болесним особама”. Уговори Фонда су врло јасни и прецизни и могу се раскинути без вођења судских спорова.

Међутим, током осмогодишњег рада Фонда, уочена је недовољна усклађеност између Закона о наслеђивању, Породичног закона и Закона о социјалној заштити, па у пракси долази до разноразних нетачних, и често потпуно погрешних примена појединих законских решења, првенствено од стране центара за социјални рад, па су наши судови и даље затрпани непотребним судским споровима из ове области.

Оснивач Фонда за помоћ старим особама