Инспирисан међународним аудиторијумом, председник Венецуеле успео је да разведри тмурну климу у Копенхагену – насмејали су се чак и они који спадају у његове противнике. „Богати се селе на другу планету”, закључио је Уго Чавес, пошто је капитализам претходно уништио климу на Земљи. Мајстору у реторичкој акробатици, који говоре импровизује на лицу места, није чак замерено ни то што је по обичају прекорачио дозвољено време. У Америци је стекао популарност када је својевремено рекао да говорница Уједињених нација смрди на сумпор, јер је са ње управо био сишао тадашњи председник САД Џорџ Буш. Барака Обаму Чавес још није назвао ђаволом, али се на глобалном скандинавском самиту устремио на његову Нобелову медаљу коју је „примио истог дана када је у Авганистан послао 30.000 војника да убијају невино становништво”.

Највише је, ипак, грмео против „утваре која лебди над Копенхагеном”. Тој фантазми име је капитализам. Овај систем угрожава живот на Земљи. Да је клима банка већ би је брже-боље спасли, рекао је, алудирајући на милијарде које су утрошене за опоравак Волстрита.

Сличним тоном говорио је и Ево Моралес, председник Боливије. Пред новинарима је тражио да се оснује међународни суд за климатску правду, пред којим би одговарале земље које емитују сувише отрова у атмосферу. Правосуђем би се предупредио климатски холокауст у Африци.

Бразил је у Скандинавију, где је пре месец дана освојио право да постане домаћин Олимпијаде 2016, послао најбројнију делегацију од 600 чланова. Они свакодневно анимирају новинарску силу из целог света. Износе се на видело многе математичке једначине.

Једна од њих је и ова: ако би се за осамдесет одсто успорило крчење амазонске џунгле, то би у року од једне деценије за 60 милијарди тона умањило емисију угљен-диоксида, што је сто пута већа количина од оне коју сваке године избацује једна Шпанија. Али у Бразилу је израчунато да би то коштало око 60 милијарди долара. Међународна заједница морала би да обезбеди бар половину те суме ако жели да спасе планету.

Аплаузом је поздрављен и Едуардо Брага, гувернер Амазоније, који заједно са Николасом Стерном, некадашњим главним економистом Светске банке и аутором извештаја о цени климатских промена Николасом Стерном, апелује за спас Амазоније. Он тражи да „вредност неодсеченог стабла буде већа од посеченог дебла”. То се може постићи само уколико на Амазонију падне пљусак долара из богатих земаља. Јер, за једну амазонску породицу важније је да нахрани своју децу, него да очува свако амазонско дрво. Ако се паре не обезбеде и климатски дуг не отплати, саглашавају се председници и експерти из амазонских земаља, и нестану плућа света, остаје само да се преселимо на неку другу планету. А то је сувише скупо и за најбогатије.