Od našeg specijalnog izveštača
Grac, februara – Da nema socijalnih dućana, kako su krštene samoposluge sa jeftinom robom za sloj stanovništva koji je na socijalnom dnu, Mariborčanin Gorazd M. teško bi sastavio kraj sa krajem. Pre 20 godina bio je mlad i perspektivan električar, zaposlen u jednom od industrijskih giganata u zavičaju. Tranzicija je učinila da je fabrika, ponos nekadašnje SFRJ, propala, a Gorazd uhleblje potražio preko granice. Preselio se u Grac, ali je ponovo ostao bez posla. Da uspešno kormilari na ivici egzistencije, pomaže mu iskaznica koja otvara vrata prodavnica sa jeftinijom robom.

Rečene radnje rastu kao pečurke posle kiše – maja 2008. u desetoj bečkoj opštini otvorena je prva socijalna „bakalnica”, kratko SMV (Sozialmarkt Wien). Onda je septembra u šestom okrugu austrijske prestonice nikla slična samoposluga pod imenom Fincimarket (Vinzimarkt), da bi 16. oktobra lane Beč dobio i trgovinu SOMA (Sozialmarkt) u ulici Nojbaugase na 400 kvadratnih metara površine. Velika je ne samo u matičnoj, sedmoj opštini, već je najveća te sorte. Širom Austrije deluje preko 10 organizacija čija je filozofija ista – ponuditi kupcu sa nižim primanjima paletu osnovnih životnih potrepština.

Za to je zaslužan Gerhard Lasing, promotor prvog austrijskog udruženja građana sa niskim prihodima i inicijator otvaranja prve radnje za siromašne građane koja je još 1999. otvorena u Lincu. Lasing je iskoristio saznanje da se „takozvane države sveopšteg blagostanja suočavaju sa problemom viška proizvoda, robe koja iz različitih razloga ne nađe put do kupca” pa doživi krah na tržištu.

Shvatio je da se veliki trgovački lanci, isto kao i manje radnje, bore ne samo sa viškom neprodanog hleba već kubure i sa priličnom količinom voća, povrća i drugih prehrambenih artikala koji imaju relativno kratak rok trajanja i za koje je umeće svakodnevno uskladiti ponudu i potražnju. Plus roba sa oštećenom etiketom ili štamparskom greškom na deklaraciji, oštećene ambalaže ili koja zbog nekog razloga ne sme u redovnu prodaju. Umesto da se po sniženim cenama vuče po rafovima ili završi na đubrištu, Lasing je zaključio da to može biti izvor preživljavanja za one koje tavore na marginama zajednice.

Lasingov koncept je da umesto „paketa milostinje”, siromašnima ponudi šansu da uđu u radnju pristojnog izgleda i pazare po slobodnom nahođenju. Grubo rečeno, da prime pomoć sačuvavši dignitet. Jer siromašni nisu samo beskućnici ili oni koji „žicaju” na ulici, nego i priličan broj onih koji žive u vlastitom stanu ali im mesečni budžet ne dozvoljava pristojan život, bez obzira radi li se o nekome ko je izgubio posao, penzioneru ili porodici sa brojnim potomstvom, čiji je samo jedan član zaposlen, sa malim primanjima.

Inicijalna socijalna radnja (SOMA), otvorila je stoga preko 20 filijala širom Austrije, ali ne zato da bi profitirala, već da „obeshrabrenim ljudima ponudi nešto više po pristupačnim cenama i uz izostanak osećanja niže vrednosti, pošto bi u suprotnom zavisili od tuđe milosti”. Ideju je prigrlila i Katolička crkva, pa je i ona u nekim gradovima otvorila dućane. U socijalnim prodavnicama, međutim, ne može da kupuje bilo ko, već samo onaj ko ima člansku kartu. Uslovi za članstvo su svuda jednaki – uvid u ličnu kartu, potvrdu o stalnom boravku i dokument na osnovu koga se može utvrditi ne prelazi li prosečni mesečni neto prihod kandidata 893 evra. Za bračni par je limit 1340 evra, a svako maloletno dete cenzus povećava za još 270 evra. Četvoročlana porodica tako stiče pravo na člansku kartu ukoliko njen mesečni prihod ne prelazi 1880 evra.

Gorazd, volonter u jednoj od radnji, upozorava da u Austriji mnogo domaćinstava živi „ispod limita”, pa je potražnja za članskim kartama velika. Samo SMV broji preko 6.500 članova. Većina prodavnica, saznajemo, socijalno ugrožene pomaže tako što pored volontera zapošljava i osobe koje su izgubile posao. Rade na kasi ili pune rafove, što im pomaže da ponovo stanu na noge. Kupci su skromni, ne smeta im što je nekoj robi istekao rok (volonteri savesno proveravaju da roba nije pokvarena) ili što su rafovi naoko „posni”, jer su po tri-četiri reda puna iste robe, kao nekada u zemljama realsocijalizma. Obično je zastupljena samo jedna vrsta čaja, keksa, brašna, šećera… Zakonitost je da nema alkoholnih pića ni duvana, a ograničenje je da kupac, odnosno domaćinstvo ima pravo da se snabde u socijalnim prodavnicama najviše tri puta sedmično. Vrednost kupovine ne sme da pređe sumu od oko 30 evra, a izuzetak je hleb koji se deli besplatno.