Од нашег специјалног извештача
Грац, фебруара – Да нема социјалних дућана, како су крштене самопослуге са јефтином робом за слој становништва који је на социјалном дну, Мариборчанин Горазд М. тешко би саставио крај са крајем. Пре 20 година био је млад и перспективан електричар, запослен у једном од индустријских гиганата у завичају. Транзиција је учинила да је фабрика, понос некадашње СФРЈ, пропала, а Горазд ухлебље потражио преко границе. Преселио се у Грац, али је поново остао без посла. Да успешно кормилари на ивици егзистенције, помаже му исказница која отвара врата продавница са јефтинијом робом.

Речене радње расту као печурке после кише – маја 2008. у десетој бечкој општини отворена је прва социјална „бакалница”, кратко СМВ (Sozialmarkt Wien). Онда је септембра у шестом округу аустријске престонице никла слична самопослуга под именом Финцимаркет (Vinzimarkt), да би 16. октобра лане Беч добио и трговину СОМА (Sozialmarkt) у улици Нојбаугасе на 400 квадратних метара површине. Велика је не само у матичној, седмој општини, већ је највећа те сорте. Широм Аустрије делује преко 10 организација чија је филозофија иста – понудити купцу са нижим примањима палету основних животних потрепштина.

За то је заслужан Герхард Ласинг, промотор првог аустријског удружења грађана са ниским приходима и иницијатор отварања прве радње за сиромашне грађане која је још 1999. отворена у Линцу. Ласинг је искористио сазнање да се „такозване државе свеопштег благостања суочавају са проблемом вишка производа, робе која из различитих разлога не нађе пут до купца” па доживи крах на тржишту.

Схватио је да се велики трговачки ланци, исто као и мање радње, боре не само са вишком непроданог хлеба већ кубуре и са приличном количином воћа, поврћа и других прехрамбених артикала који имају релативно кратак рок трајања и за које је умеће свакодневно ускладити понуду и потражњу. Плус роба са оштећеном етикетом или штампарском грешком на декларацији, оштећене амбалаже или која због неког разлога не сме у редовну продају. Уместо да се по сниженим ценама вуче по рафовима или заврши на ђубришту, Ласинг је закључио да то може бити извор преживљавања за оне које таворе на маргинама заједнице.

Ласингов концепт је да уместо „пакета милостиње”, сиромашнима понуди шансу да уђу у радњу пристојног изгледа и пазаре по слободном нахођењу. Грубо речено, да приме помоћ сачувавши дигнитет. Јер сиромашни нису само бескућници или они који „жицају” на улици, него и приличан број оних који живе у властитом стану али им месечни буџет не дозвољава пристојан живот, без обзира ради ли се о некоме ко је изгубио посао, пензионеру или породици са бројним потомством, чији је само један члан запослен, са малим примањима.

Иницијална социјална радња (СОМА), отворила је стога преко 20 филијала широм Аустрије, али не зато да би профитирала, већ да „обесхрабреним људима понуди нешто више по приступачним ценама и уз изостанак осећања ниже вредности, пошто би у супротном зависили од туђе милости”. Идеју је пригрлила и Католичка црква, па је и она у неким градовима отворила дућане. У социјалним продавницама, међутим, не може да купује било ко, већ само онај ко има чланску карту. Услови за чланство су свуда једнаки – увид у личну карту, потврду о сталном боравку и документ на основу кога се може утврдити не прелази ли просечни месечни нето приход кандидата 893 евра. За брачни пар је лимит 1340 евра, а свако малолетно дете цензус повећава за још 270 евра. Четворочлана породица тако стиче право на чланску карту уколико њен месечни приход не прелази 1880 евра.

Горазд, волонтер у једној од радњи, упозорава да у Аустрији много домаћинстава живи „испод лимита”, па је потражња за чланским картама велика. Само СМВ броји преко 6.500 чланова. Већина продавница, сазнајемо, социјално угрожене помаже тако што поред волонтера запошљава и особе које су изгубиле посао. Раде на каси или пуне рафове, што им помаже да поново стану на ноге. Купци су скромни, не смета им што је некој роби истекао рок (волонтери савесно проверавају да роба није покварена) или што су рафови наоко „посни”, јер су по три-четири реда пуна исте робе, као некада у земљама реалсоцијализма. Обично је заступљена само једна врста чаја, кекса, брашна, шећера… Законитост је да нема алкохолних пића ни дувана, а ограничење је да купац, односно домаћинство има право да се снабде у социјалним продавницама највише три пута седмично. Вредност куповине не сме да пређе суму од око 30 евра, а изузетак је хлеб који се дели бесплатно.