Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 2. марта – Најгора времена су увек за некога најбоља, управо је, црно на бело, у свом годишњем писму послатом на адресе око пола милиона акционара његовог холдинга „Беркшајр Хетавеј” (Berkshire Hathaway) потврдио Ворен Бафет, најуспешнији инвеститор у историји и други (после Била Гејтса) најбогатији човек на планети.

Према Форбсовој листи милијардера за прошлу годину Ворен Бафет је на другом месту, са 37 милијарди долара, док је на првој поново Бил Гејтс. „Поново”, зато што га је у 2008. Бафет, са 62 милијарде, претекао, али је у међувремену доста дао у добротворне сврхе, потврђујући своју већ стечену репутацију дарежљивог филантропа.

У одсуству својом руком написане биографије или мемоара, годишња опширна писма акционарима (најновије има 20 страна) читају се с пажњом, као увид у његову пословну и животну филозофију. Из њих се, уосталом, увек може научити, јер „Пророк из Омахе” (Омаха је његов родни град у држави Небраска, на америчком „средњем западу”, где и данас живи) не би био то што јесте да није боље од других видео и разумео шта се догађа у економији.

Прошлогодишње писмо, послато у исто ово време, на врхунцу кризе, било је много суморније од овогодишњег: холдингу је тек по други пут у његовој историји била умањена вредност и сваки акционар је био сразмерно сиромашнији. Акције данас нису истина вредност вратиле на свој историјски врхунац, али су се увелико опоравиле: укупна берзанска вредност свих фирми је у минулој години порасла за скоро петину, 19,8 одсто. Приход је за 61 одсто већи него у 2008. У јуну прошле године, „Беркшајр Хетавеј” је био рангиран као 18. највећа компанија света.

Како је то било могуће кад је већини ишло лоше? По Бафету, рецепт је једноставан: треба имати паре да би се зарађивале паре. „Ми смо ангажовали доста новца да ради у хаосу у последње две године. То је био идеалан период за инвеститоре. Клима страха је њихов највећи пријатељ”.

Бафет је тако 15,5 милијарди уложио у акције финансијске куће Голдман Сакс, у време кад је била жестоко уздрмана и када није било баш извесно да ли ће опстати. Уложио је и у „Џенерал електрик” и „Вригли”. Али у писму се жали што прилику није боље искористио: „Кад пада златна киша, треба потурити кофу, а не напрстак”.

Међутим, прошла година је, уочава се овде, донела и известан помак у његовој инвестиционој филозофији. Њена суштина досад је била да „намирише” потцењене компаније и у њима препозна потенцијал за раст, који реализује кад пређу у његово власништво. Прошлогодишња инвестиција од 26 милијарди у један цео железнички систем – Бурлингтон нордерн Санта Фе – протумачена је као окретање ка стабилнијим фирмама које инвеститорима обезбеђују гарантоване приходе на дуги рок – чак и сто година.

„Чарли (његов партнер Чарли Мангер) и ја избегавамо бизнис чију будућност не можемо да проценимо, без обзира на то колико данас њихов производ био привлачан”, написао је акционарима. Ако је инвестирање нека врста коцкања, Бафет је досад био опрезан коцкар: главнина његових улога је у монополским или квазимонополским индустријама, као што се електричне централе, а сада и железнице.

Наравно, писмо није прошло ни без осврта на укупне економске прилике у Америци. Бафет тако процењује да се „економија опоравља”, али се придружује председнику Обами у његовој критици пословне културе Волстрита. Конкретно, ударио је вербалне пацке директорима који су председавали суноврату својих компанија за време кризе, али упркос томе и данас живе на високој нози.

„Они предуго уживају финансијску шаргарепу, време је да и одговарајући штап буде део њихових радних уговора”, каже Бафет.

Они који су очекивали да ће на прагу своје девете деценије (80. рођендан ће прославити 30. августа) дати неки наговештај о скором пензионисању и наследнику, остали су разочарани. Поручио им је да ће на послу „поскакивати” бар и следећих 10 година.

На крају је, у свом стилу, акционаре позвао да се првог маја поново окупе на редовном годишњем састанку – „Вудстоку за капиталисте” - 1. маја у Омахи (лане их је дошло 35.000) и позвао да том приликом купе много производа својих компанија (уз одговарајуће попусте). У пост скриптуму стоји: „Допутујте железницом”.

Милан Мишић