Ne­mač­ka mi­ni­star­ka pro­sve­te Ane­te Švan oba­ve­sti­la je, pre­ko stra­ni­ca ne­delj­ni­ka „Fo­kus“, ne­mač­ku jav­nost da se u Ne­mač­koj „ra­đa“ tur­ska eli­ta.

„Pr­vi put ot­ka­ko su ga­star­baj­te­ri, u še­zde­se­tim i se­dam­de­se­tim go­di­na­ma, po­če­li da do­la­ze – na­sta­je kod nas tur­ska eli­ta. Pre de­set go­di­na to ni­ko ne bi ni po­mi­slio da je mo­gu­će”, re­kla je ne­mač­ka mi­ni­star­ka.

Ova­kvu oce­nu mi­ni­star­ka u vla­di An­ge­le Mer­kel obra­zlo­ži­la je na­vo­de­ći po­zi­tiv­ne pri­me­re: fud­bal­skog re­pre­zen­ta­tiv­ca Me­zu­ta Ozi­la, mi­ni­star­ku za in­te­gra­ci­je u po­kra­ji­ni Do­nja Sak­so­ni­ja Aj­gil Eč­kan i sve ve­ći broj Tu­ra­ka s fa­kul­tet­skom di­plo­mom.

Iz­ja­va Ane­te Švan je, me­đu­tim, sa­mo jed­na stra­ne me­da­lje, po­sto­je u Ne­mač­koj i sa­svim dru­ga­či­ja mi­šlje­nja o po­lo­ža­ju i ulo­zi tur­skih ga­star­baj­te­ra i nji­ho­vih po­ro­di­ca. I to se sa­mo me­đu eks­trem­nom de­sni­com.

Je­dan od onih či­je re­či ka­da pro­go­vo­ri o ovoj te­mi, po pra­vi­lu, po­dig­nu mno­go pra­ši­ne je­ste biv­ši ber­lin­ski se­na­tor a sa­da član naj­u­žeg ru­ko­vod­stva Bun­des­ban­ke Ti­lo Sa­ra­cin. Po­sled­nji, vi­še ne­go pro­vo­ka­tiv­ni, na­stup u jav­no­sti Ti­la Sa­ra­ci­na bio je upra­vo na ovoj ta­la­snoj du­ži­ni.

„Mi pri­rod­nim pu­tem po­sta­je­mo, u pro­se­ku, sve glu­plji jer do­šlja­ci iz Tur­ske, s Bli­skog is­to­ka i iz Afri­ke ima­ju mno­go ni­ži ste­pen obra­zo­va­nja od mi­gra­na­ta iz dru­gih dr­ža­va“, iz­ja­vio je po­čet­kom ju­na u Darm­šta­tu Sa­ra­cin.

Po­sto­je i dru­ge iz­ja­ve biv­šeg ber­lin­skog se­na­to­ra ko­je pot­pu­no od­u­da­ra­ju od naj­no­vi­je oce­ne mi­ni­star­ke pro­sve­te Ane­te Švan o na­sta­ja­nju tur­ske eli­te.

U ok­to­bru pro­šle go­di­ne Sa­ra­cin se ob­ru­šio na ulo­gu Tu­ra­ka i Ara­pa u ne­mač­kom dru­štvu, po­seb­no u eko­no­mi­ji.

„Oko 20 pro­ce­na­ta sta­nov­ni­štva u Ber­li­nu je, eko­nom­ski gle­da­no, ne­u­po­tre­blji­vo... Ve­li­ki broj Ara­pa i Tu­ra­ka u ovom gra­du ne­ma pro­duk­tiv­nu ulo­gu, osim u tr­go­vi­ni vo­ćem i po­vr­ćem“, oce­nio je Sa­ra­cin.

Po­sle ta­kvih re­či usle­di­le su bur­ne re­ak­ci­je, že­sto­ko su pro­te­sto­va­li pred­stav­ni­ci vi­še­mi­li­on­ske tur­ske za­jed­ni­ce u Ne­mač­koj, le­vi­ca, li­be­ral­ni me­di­ji. Sa­ra­cin se na­šao i na par­tij­skom su­du svo­je stran­ke – So­ci­jal­de­mo­krat­ske par­ti­je Ne­mač­ke. I ka­da se oče­ki­va­li naj­te­ža ka­zna, is­klju­če­nje iz re­do­va so­ci­jal­de­mo­kra­ta, do­go­dio se pre­o­kret. Par­tij­ski sud je za­klju­čio da je Sa­ra­ci­no­va iz­ja­va „pro­ble­ma­tič­na“, ali da ne­ma ra­si­stič­ki „bo­ju“ pa sa­mim tim ne­ma ni osno­va za nje­go­vo is­klju­če­nje iz stran­ke.

A sa­mo me­sec da­na pre pri­če o Ara­pi­ma, Tur­ci­ma i tr­go­vi­ni vo­ćem i po­vr­ćem Ti­lo Sa­ra­cin je „uda­rio“ na ve­o­ma ose­tlji­vu te­mu – in­te­gra­ci­ju stra­na­ca u ne­mač­ko dru­štvo.

„Ne mo­ram da pri­hva­tim ni­ko­ga ko ži­vi od dr­ža­ve a tu dr­ža­vu od­ba­cu­je i stal­no ’pro­iz­vo­di’ no­ve za­bra­đe­ne de­voj­či­ce“, iz­ja­vio je Sa­ra­cin.

Po­sto­je i dru­gi, vi­še ne­go „vru­ći“ ci­ta­ti biv­šeg ber­lin­skog se­na­to­ra: „U Evro­pi ra­ste broj mu­sli­ma­na, što u svim dr­ža­va­ma stva­ra pro­ble­me“, „Tur­ci osva­ja­ju Ne­mač­ku kao što su Ko­so­va­ri osvo­ji­li Ko­so­vo: vi­so­kom sto­pom na­ta­li­te­ta“, „za­bra­nio bih no­še­nje ma­ra­ma u ško­li jer one ni­su re­li­gi­o­zni već po­li­tič­ki sim­bol“, „nig­de na sve­tu to­li­ko lju­di ne pa­ra­di­ra u tre­ner­ka­ma kao na uli­ca­ma Ber­li­na“...

De­žur­ni pro­vo­ka­tor, ka­ko po­je­di­ni ne­mač­ki me­di­ji opi­su­ju Ti­la Sa­ra­ci­na, ne oba­zi­re se mno­go na kri­ti­ke. Za­sad se uspe­šno „skri­va“ iza pra­va na slo­bo­du mi­šlje­nja i na­sta­vlja da „is­pa­lju­je“ vi­še ne­go pro­vo­ka­tiv­ne iz­ja­ve. Ova­kva si­tu­a­ci­ja mo­gla bi, me­đu­tim, usko­ro da se pro­me­ni. Zbog po­sled­nje iz­ja­ve o „za­glu­plji­va­nju Ne­ma­ca pri­rod­nim pu­tem“, ber­lin­ski Tur­ci pod­ne­li su tu­žbu su­du. U tu­žbi tvr­de da je Sa­ra­ci­no­va iz­ja­va „uvre­dlji­va i ra­si­stič­ka“ i da „iz­la­zi iz okvi­ra slo­bo­de mi­šlje­nja“.

Žar­ko Ra­kić