Не­мач­ка ми­ни­стар­ка про­све­те Ане­те Шван оба­ве­сти­ла је, пре­ко стра­ни­ца не­дељ­ни­ка „Фо­кус“, не­мач­ку јав­ност да се у Не­мач­кој „ра­ђа“ тур­ска ели­та.

„Пр­ви пут от­ка­ко су га­стар­бај­те­ри, у ше­зде­се­тим и се­дам­де­се­тим го­ди­на­ма, по­че­ли да до­ла­зе – на­ста­је код нас тур­ска ели­та. Пре де­сет го­ди­на то ни­ко не би ни по­ми­слио да је мо­гу­ће”, ре­кла је не­мач­ка ми­ни­стар­ка.

Ова­кву оце­ну ми­ни­стар­ка у вла­ди Ан­ге­ле Мер­кел обра­зло­жи­ла је на­во­де­ћи по­зи­тив­не при­ме­ре: фуд­бал­ског ре­пре­зен­та­тив­ца Ме­зу­та Ози­ла, ми­ни­стар­ку за ин­те­гра­ци­је у по­кра­ји­ни До­ња Сак­со­ни­ја Ај­гил Еч­кан и све ве­ћи број Ту­ра­ка с фа­кул­тет­ском ди­пло­мом.

Из­ја­ва Ане­те Шван је, ме­ђу­тим, са­мо јед­на стра­не ме­да­ље, по­сто­је у Не­мач­кој и са­свим дру­га­чи­ја ми­шље­ња о по­ло­жа­ју и уло­зи тур­ских га­стар­бај­те­ра и њи­хо­вих по­ро­ди­ца. И то се са­мо ме­ђу екс­трем­ном де­сни­цом.

Је­дан од оних чи­је ре­чи ка­да про­го­во­ри о овој те­ми, по пра­ви­лу, по­диг­ну мно­го пра­ши­не је­сте бив­ши бер­лин­ски се­на­тор а са­да члан нај­у­жег ру­ко­вод­ства Бун­дес­бан­ке Ти­ло Са­ра­цин. По­след­њи, ви­ше не­го про­во­ка­тив­ни, на­ступ у јав­но­сти Ти­ла Са­ра­ци­на био је упра­во на овој та­ла­сној ду­жи­ни.

„Ми при­род­ним пу­тем по­ста­је­мо, у про­се­ку, све глу­пљи јер до­шља­ци из Тур­ске, с Бли­ског ис­то­ка и из Афри­ке има­ју мно­го ни­жи сте­пен обра­зо­ва­ња од ми­гра­на­та из дру­гих др­жа­ва“, из­ја­вио је по­чет­ком ју­на у Дарм­шта­ту Са­ра­цин.

По­сто­је и дру­ге из­ја­ве бив­шег бер­лин­ског се­на­то­ра ко­је пот­пу­но од­у­да­ра­ју од нај­но­ви­је оце­не ми­ни­стар­ке про­све­те Ане­те Шван о на­ста­ја­њу тур­ске ели­те.

У ок­то­бру про­шле го­ди­не Са­ра­цин се об­ру­шио на уло­гу Ту­ра­ка и Ара­па у не­мач­ком дру­штву, по­себ­но у еко­но­ми­ји.

„Око 20 про­це­на­та ста­нов­ни­штва у Бер­ли­ну је, еко­ном­ски гле­да­но, не­у­по­тре­бљи­во... Ве­ли­ки број Ара­па и Ту­ра­ка у овом гра­ду не­ма про­дук­тив­ну уло­гу, осим у тр­го­ви­ни во­ћем и по­вр­ћем“, оце­нио је Са­ра­цин.

По­сле та­квих ре­чи усле­ди­ле су бур­не ре­ак­ци­је, же­сто­ко су про­те­сто­ва­ли пред­став­ни­ци ви­ше­ми­ли­он­ске тур­ске за­јед­ни­це у Не­мач­кој, ле­ви­ца, ли­бе­рал­ни ме­ди­ји. Са­ра­цин се на­шао и на пар­тиј­ском су­ду сво­је стран­ке – Со­ци­јал­де­мо­крат­ске пар­ти­је Не­мач­ке. И ка­да се оче­ки­ва­ли нај­те­жа ка­зна, ис­кљу­че­ње из ре­до­ва со­ци­јал­де­мо­кра­та, до­го­дио се пре­о­крет. Пар­тиј­ски суд је за­кљу­чио да је Са­ра­ци­но­ва из­ја­ва „про­бле­ма­тич­на“, али да не­ма ра­си­стич­ки „бо­ју“ па са­мим тим не­ма ни осно­ва за ње­го­во ис­кљу­че­ње из стран­ке.

А са­мо ме­сец да­на пре при­че о Ара­пи­ма, Тур­ци­ма и тр­го­ви­ни во­ћем и по­вр­ћем Ти­ло Са­ра­цин је „уда­рио“ на ве­о­ма осе­тљи­ву те­му – ин­те­гра­ци­ју стра­на­ца у не­мач­ко дру­штво.

„Не мо­рам да при­хва­тим ни­ко­га ко жи­ви од др­жа­ве а ту др­жа­ву од­ба­цу­је и стал­но ’про­из­во­ди’ но­ве за­бра­ђе­не де­вој­чи­це“, из­ја­вио је Са­ра­цин.

По­сто­је и дру­ги, ви­ше не­го „вру­ћи“ ци­та­ти бив­шег бер­лин­ског се­на­то­ра: „У Евро­пи ра­сте број му­сли­ма­на, што у свим др­жа­ва­ма ства­ра про­бле­ме“, „Тур­ци осва­ја­ју Не­мач­ку као што су Ко­со­ва­ри осво­ји­ли Ко­со­во: ви­со­ком сто­пом на­та­ли­те­та“, „за­бра­нио бих но­ше­ње ма­ра­ма у шко­ли јер оне ни­су ре­ли­ги­о­зни већ по­ли­тич­ки сим­бол“, „ниг­де на све­ту то­ли­ко љу­ди не па­ра­ди­ра у тре­нер­ка­ма као на ули­ца­ма Бер­ли­на“...

Де­жур­ни про­во­ка­тор, ка­ко по­је­ди­ни не­мач­ки ме­ди­ји опи­су­ју Ти­ла Са­ра­ци­на, не оба­зи­ре се мно­го на кри­ти­ке. За­сад се успе­шно „скри­ва“ иза пра­ва на сло­бо­ду ми­шље­ња и на­ста­вља да „ис­па­љу­је“ ви­ше не­го про­во­ка­тив­не из­ја­ве. Ова­ква си­ту­а­ци­ја мо­гла би, ме­ђу­тим, уско­ро да се про­ме­ни. Због по­след­ње из­ја­ве о „за­глу­пљи­ва­њу Не­ма­ца при­род­ним пу­тем“, бер­лин­ски Тур­ци под­не­ли су ту­жбу су­ду. У ту­жби твр­де да је Са­ра­ци­но­ва из­ја­ва „увре­дљи­ва и ра­си­стич­ка“ и да „из­ла­зи из окви­ра сло­бо­де ми­шље­ња“.

Жар­ко Ра­кић