После безмало 500 дана од парламентарних избора, фламанске и валонске партије у Белгији на корак су да формирају коалициону владу и окончају институционалну кризу у земљи. Међутим, политички договор није био могућ све док Фламанци и Валонци нису усагласили у белгијској историји шесту по реду реформу државе, којом ће власт са федералног нивоа поприлично сићи на ниво Фландрије и Валоније.

У складу са фразом „краљ је мртав, живео краљ”, представници осам водећих странака у Белгији су објавили да практично „сахрањују” актуелно државно устројство и васпостављају „нову Белгију” која ће личити на швајцарску конфедерацију.

Главни преговарач Елио ди Рупо, валонски социјалиста и вероватно будући премијер Белгије, признао је да је до овог договора дошло највише због „дубоко укорењених жеља за променама”, пре свега у делу Белгије који говори фламански.

„Овај договор задовољава фламански захтев за променама и франкофони захтев за стабилношћу”, рекао је Ди Рупо, који ће вероватно бити први франкофони премијер Белгије од седамдесетих година прошлог века.

Иако је од 1970. године Белгија забележила пет реформи државног устројства, ова шеста реформа је најдрастичнија, јер подразумева огроман трансфер моћи са савезног нивоа на ниво Фландрије, Валоније и Брисела, који је двојезична престоница-регион, али са већински франкофоним утицајем.

Региони не само што ће добити већа права у области дечје заштите, тржишта рада и бриге о старима, већ ће им се из савезног буџета прелити 17 милијарди евра, што је око четири одсто националног производа државе у којој живи више од десет и по милиона људи. Да је борба за надлежности била жестока сведочи и податак да је државном реформом предвиђено да сваки регион има право да самостално одређује ограничење брзине кретања возила на аутопутевима који се налазе на њеним територијама.

Савезној влади остаје искључива надлежност на само неколико области, као што су спољна политика, одбрана, социјална заштита и национална железница. Осим тога, од 2014. године избори ће бити сваке пете, а не сваке четврте године, као досад.

Вођа валонског Реформистичког покрета Шарл Мишел окарактерисао је договор којим се регионима даје већа власт као „најзначајнији од Другог светског рата”, пренео је АФП.

Најзадовољнији су, ипак, Фламанци јер су они највише инсистирали на већој аутономији у убирању пореза и трошењу прикупљеног новца, будући да је управо овај регион, на северу земље, богатији.

С друге стране, и Ди Рупо је успео да у преговорима обезбеди заштиту франкофоне заједнице, будући да је реформом предвиђено да се Брисел као једна изборна јединица подели на два дела. У преговорима, Ди Рупо је успео да издејствује специјална права за франкофоне грађане који живе у бриселским предграђима где се већински говори фламански.

Према речима Жана Фанијела, аналитичара бриселског Центра за друштено-политичко информисање и истраживање, захваљујући овој реформи сваки од три региона ће моћи да решава своје специфичне проблеме. На пример, Валонија ће моћи да решава питање незапослености младих, Брисел расну дискриминацију при запошљавању а Фландрија проблем како да дуже задржи старије људе радно активним.

Водећа коментаторка угледног листа на француском „Соир” Бетарис Делво пише да „Белгија више неће бити иста”.

„Од сада њене покретачке снаге биће њени региони и заједнице. И њен опстанак у овој форми је у најбољем случају хипотетичан”, пише Беатрис Делво и додаје да не би требало занемарити да је управо овако компликована Белгија успела да се одржи годинама кроз чудновате трансформације и „стрпљиве и промућурне напоре да се обнови равнотежа и понуде уступци обема странама. „Међутим, нема никакве сумње, уставна реформа ће обележити крај федералне државе какву сада знамо.”

Сада када су решили ове размирице, белгијске странке имају тежак задатак да усагласе буџет за 2012. годину, будући да се Белгија налази на ивици дужничке кризе са задуженошћу која је око 100 одсто бруто домаћег производа. Само брзом акцијом у решавању нагомиланих финансијских проблема, Белгија ће успети да овом уставном реформом, која даје већу власт регионима, буде сличнија више Швајцарској него Босни и Херцеговини или некадашњој Државној заједници Србија и Црна Гора.