Од нашег сталног дописника
Брисел, 23. априла – Да ли има смисла даље постојање ове земље, данашњи је наслов на првој страни „Соара”, водећег белгијског дневника на француском језику. Дан после повлачења странке фламанских либерала из петочлане владајуће коалиције и дан након што је премијер Ив Летерм понудио оставку краљу Алберту Другом, Белгија је ушла у још једну политичку кризу којој се још не назире крај. Краљ није прихватио Летермову оставку и на све начине покушава да спасе владу водећи непрестане разговоре са партијским лидерима. Истовремено, посланици сепаратистичке партије „Фламански интерес” окачили су у белгијском парламенту транспарент са натписом „Време је за независност”, што је наишло на оштру осуду франкофонских партија.

Фламански либерали напустили су Летермову владу када је истекао рок за постизање договора о подели изборних јединица у региону Брисел – Хале Вилворд (БХВ). Франкофонски Брисел окружен је фламанским предграђима, а садашњи изборни систем омогућава да франкофонске партије учествују у власти у фламанским општинама, због чега су либерали тражили поделу изборних јединица. Напуштајући коалицију лидер либерала Александер де Кро позвао се на неиспуњено обећање Летермове владе да ће до Ускрса (рок је затим продужен до 22. априла) бити постигнут договор о подели изборних јединица.

Договора није било, али је Де Кро данас наговестио могућност за договор и инсистирао на стриктном постављању новог временског рока, што су валонске партије одлучно одбиле не пристајући на условљавања. „Не можемо да се договоримо, јер се заиста не слажемо”, казао је један Фламанац у новинској анкети, описујући тако суштину неспоразума између две језички подељене заједнице. Предлог о подели изборног региона БХВ никада се није нашао у белгијском парламенту, где би фламанске партије однеле већину, јер би франкофонске партије у том случају напустиле владајућу коалицију.

Нови избори такође не могу донети решење. Проблем би остао исти, иако би дошло до одређених промена у структури власти, јер фламанске и франкофонске партије једне без других не могу да формирају владу. Танка већина коју влада има и после одласка либерала (76 од 150 посланичких места) сламка је спаса која би могла да извуче Белгију из тренутне политичке кризе, али не на дужи рок.

Језички проблем и нетрпељивост две заједнице није од јуче, већ тиња деценијама, али је некако компензован захваљујући високом животном стандарду грађана и чињеници да је Брисел седиште Европске уније и НАТО-а, што је додатно учврстило суживот у Белгији. Изборна јединица БХВ, као трећи регион, установљена је 1960. године управо са идејом да спречи цепање Белгије, односно поделу Фландрије и Валоније. Ова тактика показала се успешном, иако проблем суштински није решен. Ако би дошло до поделе БХВ то би поједноставило ствари, јер би Фламанци практично остали „своји на своме” и веза између регија би се истањила до пуцања.

Акутни проблем представља чињеница да Белгија 1. јула треба да преузме шестомесечно ротирајуће председавање ЕУ, а са владом у оставци или без ње тешко може да спроведе амбициозни програм реконструкције европске економије и усаглашавање буџета ЕУ за период после 2013. године. „Последње што нам треба јесте још једно председништво спутано домаћом политичком кризом. Постоје озбиљна институционална, економска и дипломатска питања која треба да решавамо и не можемо дозволити још један вакуум у вођству ЕУ”, казао је високи европски дипломата који није желео да буде именован.

Претходни вакуум у вођству ЕУ догодио се пролећа прошле године када је пала чешка влада која је преузела председавање 1. јануара. Због пада владе у Прагу активности ЕУ биле су знатно смањене, а многа питања од великог значаја остављена за касније. У сећању је остало да су многе улоге које је требало да одигра Чешка преузели лидери других држава – пре свега Француске и Немачке, па је тај вишемесечни период конфузије ипак преброђен. Последице чешке кризе владе највише су осетиле источноевропске чланице које су имале велика очекивања од председавања Прага.

Међутим, иако је ЕУ показала да је способна да компензује недостатак лидерства, поставља се питање колика би била стварна штета за европску политику и економију уколико 1. јула Белгија не буде имала владу. Херман ван Ромпај, бивши премијер Белгије, а сада стални председавајући Савета ЕУ, казао је да је још рано доносити закључке. Он још није учврстио своју позицију на коју је именован по ступању на снагу Лисабонског уговора, а идеална прилика за то је председавање његове земље, за коју се очекује да ће му пружити подршку у обављању нове дужности.

Владимир Јокановић