Nesporazumi među ptrijateljima: Aleksandar Lukašenko i Dmitrij Medvedev (Foto Beta)

Od našeg dopisnika
Moskva, 4.  januara – Odnosi između Rusije i Belorusije, koji su čitave protekle godine bili „pod naponom” i koji su se normalizovali tek pred kraj godine, ponovo su pod znakom pitanja. Ovog puta povod su carine na uvoz ruske nafte – Lukašenko je postavio ultimatum – ili će dobijati naftu bez carine, ili će izaći iz Carinskog saveza.

Da podsetimo, Rusija, Belorusija i Kazahstan dogovorili su se u decembru da osnuju savez u kome će se u okviru te tri države roba kretati slobodno, bez carina. Čak je bilo reči i o tome da u Svetsku trgovinsku organizaciju uđu zajedno. Problem je nastao kad je trebalo potpisati novi ugovor o uvozu ruske nafte u Belorusiju, pošto je stari istekao. Rusija je spremna da sa minimalnom carinom (0,32 posto) ustupi susednoj zemlji šest miliona tona crnog zlata godišnje, što je količina dovoljna Belorusiji za „ličnu potrošnju”. Na sve ostalo moraće da se plati „normalna” carina.

Na prvi pogled, Lukašenko je potpuno u pravu – sporazum o formiranju Carinskog saveza zabranjuje učesnicama da naplaćuju carine u uzajamnoj trgovini. Prema tome, odlukom o carinama krši se sporazum o carinskoj uniji. Beloruski pregovarači objašnjavaju: „Isključivanje nafte iz sporazuma o Carinskom savezu stvara opasan presedan. Za njim može da usledi želja da se slično postupi i sa gasom, električnom energijom, a možda i sa drugom robom. Belorusija ne vidi sebe u takvom savezu”.

Kad se, međutim, uzme u obzir praksa koja je počela devedesetih godina, kada je Belorusija dobijala od Rusije jevtinu naftu, bez ikakvih carinskih opterećenja, jasno je da odluka Rusije nije ni najmanje besmislena. Nije tada stradao samo ruski budžet nego i ruska naftnoprerađivačka preduzeća. Jevtina ruska nafta prerađivana je u Belorusiji i prodavana Evropi po visokim cenama. Tona tamo prerađene nafte bila je daleko jevtinija nego ona koja je prošla isti proces u ruskim naftnoprerađivačkim fabrikama. Zato su ruske fabrike počele da se sele u susednu zemlju koja je postala neka vrsta of šor zone, a Rusija nije dobijala od tog izvoza „ni kopejke”.

Sredinom devedesetih odlučeno je da Belorusija na neki način nadoknadi Rusiji nedostajuće prihode, pa je potpisan sporazum o podeli prihoda od izvoznih carina. Tako je 1995. godine Rusija dobila kao kompenzaciju 6,8 miliona dolara, sledeće godine 1,7 miliona, potom, sve do 2001. nije dobijala ništa, da bi onda Belorusija jednostrano raskinula taj ugovor.

Ipak, zbog posebne prirode rusko-beloruskih odnosa koji se ne svode samo na naftu i gas, već i na druge ekonomske dogovore, i što je možda još važnije – na političke odnose uslovljene uglavnom strateškim položajem Belorusije, Rusija je nastavila da isporučuje Minsku jevtinu naftu. Ukoliko se prihvati sadašnji predlog da se oslobodi carine šest miliona tona nafte godišnje, ruski budžet će nastaviti da gubi milijardu i po dolara godišnje. Ali će za ruske naftnoprerađivačke kompanije prelazak u Belorusiju izgubiti svaki smisao, pa će se prihodi od izvoza naftnih derivata slivati u ruski budžet.

Stručnjaci za međunarodno pravo, kako beloruski, tako i ruski, tvrde da postoji kolizija između odredbi Carinskog saveza i onoga što danas predlaže Rusija. Kako će se to razrešiti, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, stari ugovor o prodaji ruske nafte Belorusiji je istekao, a novi je trebalo da bude potpisan do kraja prošle godine. Isporuke nafte nisu prekinute, a obe strane izjavljuju da su spremne da nastave pregovore „u skladu sa dogovorom koji su postigli šefovi država na zasedanju Visokog državnog saveta Savezne države Rusije i Belorusije 10. decembra prošle godine”.