Од нашег дописника
Москва, 4.  јануара – Односи између Русије и Белорусије, који су читаве протекле године били „под напоном” и који су се нормализовали тек пред крај године, поново су под знаком питања. Овог пута повод су царине на увоз руске нафте – Лукашенко је поставио ултиматум – или ће добијати нафту без царине, или ће изаћи из Царинског савеза.

Да подсетимо, Русија, Белорусија и Казахстан договорили су се у децембру да оснују савез у коме ће се у оквиру те три државе роба кретати слободно, без царина. Чак је било речи и о томе да у Светску трговинску организацију уђу заједно. Проблем је настао кад је требало потписати нови уговор о увозу руске нафте у Белорусију, пошто је стари истекао. Русија је спремна да са минималном царином (0,32 посто) уступи суседној земљи шест милиона тона црног злата годишње, што је количина довољна Белорусији за „личну потрошњу”. На све остало мораће да се плати „нормална” царина.

На први поглед, Лукашенко је потпуно у праву – споразум о формирању Царинског савеза забрањује учесницама да наплаћују царине у узајамној трговини. Према томе, одлуком о царинама крши се споразум о царинској унији. Белоруски преговарачи објашњавају: „Искључивање нафте из споразума о Царинском савезу ствара опасан преседан. За њим може да уследи жеља да се слично поступи и са гасом, електричном енергијом, а можда и са другом робом. Белорусија не види себе у таквом савезу”.

Кад се, међутим, узме у обзир пракса која је почела деведесетих година, када је Белорусија добијала од Русије јевтину нафту, без икаквих царинских оптерећења, јасно је да одлука Русије није ни најмање бесмислена. Није тада страдао само руски буџет него и руска нафтнопрерађивачка предузећа. Јевтина руска нафта прерађивана је у Белорусији и продавана Европи по високим ценама. Тона тамо прерађене нафте била је далеко јевтинија него она која је прошла исти процес у руским нафтнопрерађивачким фабрикама. Зато су руске фабрике почеле да се селе у суседну земљу која је постала нека врста оф шор зоне, а Русија није добијала од тог извоза „ни копејке”.

Средином деведесетих одлучено је да Белорусија на неки начин надокнади Русији недостајуће приходе, па је потписан споразум о подели прихода од извозних царина. Тако је 1995. године Русија добила као компензацију 6,8 милиона долара, следеће године 1,7 милиона, потом, све до 2001. није добијала ништа, да би онда Белорусија једнострано раскинула тај уговор.

Ипак, због посебне природе руско-белоруских односа који се не своде само на нафту и гас, већ и на друге економске договоре, и што је можда још важније – на политичке односе условљене углавном стратешким положајем Белорусије, Русија је наставила да испоручује Минску јевтину нафту. Уколико се прихвати садашњи предлог да се ослободи царине шест милиона тона нафте годишње, руски буџет ће наставити да губи милијарду и по долара годишње. Али ће за руске нафтнопрерађивачке компаније прелазак у Белорусију изгубити сваки смисао, па ће се приходи од извоза нафтних деривата сливати у руски буџет.

Стручњаци за међународно право, како белоруски, тако и руски, тврде да постоји колизија између одредби Царинског савеза и онога што данас предлаже Русија. Како ће се то разрешити, остаје да се види. У сваком случају, стари уговор о продаји руске нафте Белорусији је истекао, а нови је требало да буде потписан до краја прошле године. Испоруке нафте нису прекинуте, а обе стране изјављују да су спремне да наставе преговоре „у складу са договором који су постигли шефови држава на заседању Високог државног савета Савезне државе Русије и Белорусије 10. децембра прошле године”.