Директни израелско-палестински преговори почињу данас у Вашингтону уз много дипломатске помпе, али док учесници покушавају да у животу задрже решење две државе ретко ко помишља да је мир иза угла.
Сумњичавост је чврсто утемељена на чињеницама: 17 година преговарања, у којима су учествовали разни израелски и палестински лидери, и двојица америчких председника нису успели да реше најдужи конфликт савременог света.
Блискоисточни мировни процес фосилизовао се као процес док су догађаји на терену – од стратешке израелске колонизације и окупације палестинске земље до палестинског фундаментализма и тероризма – вукли у супротном правцу од мира дискредитујући сваки дијалог.
Чак и најумеренији преговарачи две стране до сада нису успели да се сложе око кључних проблема сукоба, такозваног питања коначног статуса: будућих граница, јеврејских насеља на територијама окупираним у рату 1967, Јерусалима и судбине палестинских избеглица из времена 1947–48. и њихових потомака.
Има ли шансе да се у Вашингтону оствари суштински напредак или ће се све окончати као фото-сесија попут оне Џорџа В. Буша у Анаполису 2007. или Била Клинтона у Кемп Дејвиду 2000? Шансе за успех су свакако испод 50 одсто.
„Кратко саопштење Хилари Клинтон у Вашингтону да ће се преговори завршити за годину дана делује безнадежно оптимистично”, пише каирски „Ал ахрам”. Искуства прошлости наводе и генералног секретара Арапске лиге да помиње песимизам.
Свако од преговарача има своје велике проблеме. Чак да Нетанијаху прихвати све реалности палестинске државе, код куће му ултрадесничарски и ултраортодоксни коалициони партнери прете изласком из владе.
Код Палестинаца је ситуација још тежа. Подељени су између палестинске власти у Рамали и Хамасове владе у Гази. Абасова сагласност да преговара у Вашингтону разбеснела је лидере Хамаса који преговоре одбацују као „апсурдне”.
Амерички председник улаже и ризикује много на терену на коме су пропали многи његови претходници. Дубоки антагонизам арапског Блиског истока према САД није новост, али уколико преговори пропадну, не само да се пропушта јединствена шанса већ ће се дефинитивно цементирати мишљење о САД као необјективном посреднику. Радикализација је неизбежна.
Недавно истраживање агенције Пју обављено у 22 земље показује да испитани имају позитивно мишљење о Обами – али да две трећине негативно оцењује перформансе његове администрације према Палестинцима.
Поједини арапски коментатори скрећу пажњу и на „нестрпљење” САД да што брже обезбеде пун легитимитет независности Косова насупрот 40 година чекања Палестинаца на своју државу.
Обамине шансе да озбиљније измени дебаланс у приступу додатно су угрожене приближавањем конгресних избора 2. новембра. Уз перспективу да републиканци убедљиво победе мало је вероватно да ће председник бити спреман на било какав суштински притисак на Израел.
Обамин старт је био обећавајући. После само два дана у Белој кући именовао је специјалног изасланика за Блиски исток. Потом је у Каиру прошле године освојио симпатије Арапа. Представио се као неко ко разуме њихов бол и љутњу.
„Ситуација палестинског народа не може да се толерише”, рекао је Обама и оспорио сваки легитимитет израелској колонизацији приморавајући Нетанијахуа да потом први пут изговори „палестинска држава”.
Многи су се понадали да ће уз више реализма и балансирања Обама успети да испослује споразум Палестинаца и Израела, да ће омогућити свеобухватни мир Израела и његових арапских суседа.
Премијер Нетанијаху је своје речи убрзо оградио бодљикавом жицом. Палестинском председнику Махмуду Абасу недостаје ауторитет. Још 2006. изгубио је контролу над појасом Газе, а разлаз Фатаха и радикалног Хамаса само се продубљује.
Годину дана изгубљено је око јеврејских насеља на Западној обали. Израелска група за људска права Б’Тселем је прошлог месеца објавила студију која показује да Израел сада држи 42 одсто територије Западне обале на којој живи 300.000 колониста, плус 200.000 у окупираном источном Јерусалиму.
Палестинци су, као предуслов седања за сто, тражили замрзавање градње. Десничарској израелској влади то је било неприхватљиво, чак и по цену хлађења односа са Вашингтоном.
После 17 рунди индиректних преговора амерички изасланик Џорџ Мичел није добио шта је хтео. Обами су замерили да је разбуктао палестинска очекивања а да је потом ипак подлегао снажном израелском одбијању.
Арапски свет дубоко се разочарао у Обаму. Прошлог лета проценат оних који су имали позитивно мишљење о САД износио је 45 одсто. Данас је 20 одсто. Проценат негативног мишљења скочио је са 23 на 67 одсто.
Обама ипак није одустао од идеје да покуша. Нетанијаху је на крају невољно прихватио шестомесечно замрзавање градње, које истиче крајем септембра, док су Палестинци под америчким притиском одустали од свог предуслова.
Испоставља се тако да је обнова израелско-палестинског дијалога после прекида од 18 месеци засад једина добра вест. Да ли ће за годину дана бити склопљен споразум сасвим је неизвесно. Речи које преговарачи користе – мир, резолуције, безбедност – можда су исте, али свака страна им и даље даје другачије значење.
Нетанијаху је рекао да ће, када преговори једном почну, „све изненадити”. Палестинци су у међувремену много напредовали у изградњи институција неопходних за националну државу.
Први озбиљан тест данашњи преговори имаће 26. септембра, када истиче рок забране градње јеврејских насеља. Може Нетанијаху да нуди и два сусрета недељно, али ако не успе да се одупре притиску својих коалиционих партнера и не продужи рок замрзавања градње, тешко да ће преговори уопште бити настављени.

Бошко Јакшић