Specijalno za „Politiku”

Oslo – Bio je to težak, mučan i neprijatan dan za sve aktere suđenja Andersu Brejviku (33) odgovornom za terorističke akcije – bombaški napad na sedište norveške vlade i masovno ubistvo na ostrvu Utoja, u kojima je stradalo 77, a ranjeno više od 200 ljudi.

Petog dana procesa optuženi je detaljno opisivao planiranje i izvođenje masakra na egzotičnom ostrvu. Za razliku od sudskih aktera procesa kao i rodbine, prijatelja nastradalih, preživelih sa ostrva Utoja, optuženi je delovao mirno i branio se staloženo. Sedeći u boksu za svedoke, govorio je  bez emocija, „tehničkim jezikom”, ili, kako su ga neki mediji krstili – delovao je kao ledeni robot dok su mnogi u sali broj 250 plakali.

Opisujući zločin na ostrvu, Brejvik je naveo da se ne seća baš svih detalja, upamtio je možda svega desetak minuta haosa i drame u kampu mladih jer je bio u šoku ali i u strahu da ga neko ne napadne (prema navodima iz optužnice, Brejvik je gotovo sat i po „lovio” omladince po ostrvu dok nisu stigli specijalci iz jedinice „Delta” i uhapsili ga).

Rekao je da je bio strašno uplašen, nesiguran gotovo paralisan: „stotinu glasova u glavi govorilo mi je – ne čini to, ne čini to”. Međutim, osetio je da je došao trenutak – sad ili nikad.

Seća se da je ostrvom vladala panika, odjekivali su krici, vrisak, zapomaganje, tinejdžeri su bežali na sve strane, skakali u vodu pokušavajući da se spasu. Seća se da je većinu pogađao hicima u glavu a potom ih i „overavao”. Mnogi su bili paralisani strahom, nisu pokušavali da beže.

Potpuno staloženim tonom Brejvik je dalje opisao da je nameravao da skupi što više ljudi u jednu prostoriju i potom ih zapali. Očekivao je da će svi koji su poskakali u vodu da se udave. Kada je osetio da je „zadatak izvršen”, pozvao je policiju i tražio da se preda, mada je, kako kaže, razmišljao i o samoubistvu. Nakon dva telefonska razgovora sa policijom, kojoj se predstavio kao komandant Brejvik iz antimarksističkog pokreta otpora, stigli su specijalci „Delte” i uhapsili ga.

Brejvikov branilac Vibeke Hajn Bara podsetila je da je za mnoge u sudnici veoma bolno da slušaju o egzekuciji na ostrvu, pa je upitala optuženog da li on to razume, da li je svestan toga.

„Apsolutno”, priznao je Brejvik, „bio je to užasan i varvarski zločin. Međutim, sve ovo, kao i ispitivanje u policiji, ja ne bih izdržao da nisam na vreme počeo da radim na psihi, mom mentalnom stanju, na vreme sam se distancirao od svega, odrekao se osećanja, počeo da koristim tehnički – jezik bez emocija.”

Optuženi je obrazložio da je inače po prirodi bio društven, pažljiv i svima simpatičan, ali da je zbog visokih ciljeva morao da se mentalno i psihički pripremi za „krvave i varvarske zločine”.

Brejvik je vežbao godinama kako da meditiranjem odstrani emocije, jer je znao da će nakon napada biti proglašen za monstruma. Zato se od 2006. potpuno izolovao, krenuo je da trenira na video-igricama, započeo svakodnevno „meditiranje za odstranjivanje emocija” a, istovremeno, preko interneta je tražio recept kako da pripremi razorne bombe koje je upotrebio u napadu na zgrade administracije.

Da bi se sprovela jedna takva šokantna i varvarska akcija, objasnio je dalje Brejvik, potrebne su višegodišnje psihičke pripreme, to je vojna tradicija, jedan ratnik, vojnik mora da deluje bez osećanja. Brejvik je zato godinama meditirao da ukloni emocije (takozvana faza dehumanizacije), pretvorio se u hrišćanskog ratnika iz redova „vitezova templara” koji ne oseća ni trunke sažaljenja prema žrtvama bez obzira na to da li su to deca, tinejdžeri ili odrasli. Meditiranjem je uspeo da u glavi stvori „osećanje” da su svi legitimne mete i da tu nema milosti kada se čovek bori za uzvišene ciljeve.

„Ja sam običan vojnik, pešadinac konzervativne revolucije. Na to što sam uradio 22. jula ja gledam kao na običan posao. Smisao mog života je da uradim sve da spasem Evropu i Norvešku od multikulturalizma”, rekao je on.

Na opasku zastupnika oštećenih da su na ostrvu stradala nedužna deca, Brejvik je podsetio na njegov manifest prema kome su ljudi podeljeni u „A, B, C i D kategoriju izdajnika”. On kao vojnik „vitezova templara” ima mandat, dužnost i zadatak po kome se prva i druga kategorija izdajnika likvidiraju direktno, dok su ostali indirektne žrtve.

Optuženi je objasnio da je njegov prvobitni cilj bio rušenje glavne zgrade norveške vlade i likvidiranje premijera i svih vladinih službenika. Nakon eksplozije bombe ispred premijerove zgrade, Brejvik je u automobilu preko radija čuo da njegova akcija nije uspela, zgrada nije potpuno srušena, polupani su uglavnom prozori, a izveštavalo se o „manjem broju žrtava”.

Razočaran, Brejvik se odlučuje na novu, spektakularniju akciju – napad na omladince na egzotičnom ostrvu na kome se kobnog 22. jula u popodnevnim satima zateklo 564 aktivista i simpatizera mladog tima Radničke partije.

„Pokolj na ostrvu došao je samo kao kolateralna šteta. Da je visoka zgrada norveške vlade srušena Utoja ne bi bila dirnuta”, pojasnio je Brejvik.

Na pitanje, šta si želeo da postigneš napadom na kamp podmlatka Radničke partije, rekao je: „Tamo su bili svi omladinski lideri. Cilj je bio ubiti sve. Tog dana na ostrvu su boravili i ministar spoljnih poslova Jonas Gar Stere, lider omladinskog pokreta Radničke partije Eskil Pedersen i Gro Harlem Brundtland, bivša premijerka koja je bila najatraktivniji cilj na Utoji”.

Brejvikov plan bio je da se, ukoliko preživi napad na vladin kvart, prebaci na Utoju, uhvati bivšu premijerku Gru Harlem, odrubi joj glavu i sve to zabeleži ajfon kamerom i potom publikuje na internetu.

Za bombaške napade Brejvik se pripremao najpre mesecima tragajući po internetu kako se u kućnoj radinosti mogu izraditi razorne bombe. Napravio je pravu laboratoriju na svom imanju gde je eksperimentisao sa eksplozivom i drugim priručnim hemikalijama. Istovremeno, uzor mu postaju i teroristi Al Kaide. Brejvik je godinama studirao njihove akcije i metode delovanja, analizirao njihove uspehe i greške, gledao ratne filmove iz Avganistana i Iraka. „Shvatio sam da moram da izvedem krvav napad kako bih izazvao šok efekat u javnosti”.

Radovan Pavlović