АНАЛИЗА ВЕСТИ
Пат ситуација у Доњем дому Уједињеног краљевства: према прелиминарним резултатима британских парламентарних избора, минулог четвртка ниједној странци није пошло за руком да освоји апсолутну већину мандата. Острвски коментатори, с тим у вези, спекулишу са неопходношћу расписивања нових избора, најкасније поткрај године.

Конзервативни торијевци оформиће најјачи страначки блок у новом сазиву, ипак, не и нову владу. Освојили су 306 посланичких места, за 20 мање него што је неопходно за апсолутну већину, па би мандат за састав нове владе могао да припадне пораженом ривалу из левог центра – лабуристичком лидеру и досадашњем премијеру Гордону Брауну. (У складу са острвским обичајним правом, монарх, краљица Елизабета Друга, поверава нови мандат актуелном премијеру, уколико на изборима ниједна друга странка не освоји апсолутну већину.) 

Против бирача и традиције

Старог премијера, извесно и новог мандатара Брауна очекује тешко остварив задатак. (Уколико се не позове на бирачку вољу, не поднесе оставку на основу претрпљених, тешких губитака у односу на претходне изборе – први искорак у том правцу начинио је привидно каваљерским гестом, уступајући право првенства разговора са потенцијалним коалиционим партнером, либералима – вођи конзервативаца Дејвиду Камерону.) Са освојених 258 мандата могао би, тек, да оформи коалициону, или мањинску владу, надајући се подршци либерала, који ће располагати са 57 посланичких места, и наклоности минорних странака, које ће у Доњем дому представљати 28 одборника. (У једној изборној јединици биће поновљени избори крајем маја, пошто је један од кандидата преминуо уочи избора)

Са друге стране, традиција не иде у прилог таквој констелацији. У Британији коалициони споразуми никада нису били популарни. Склапани су у време најтежих криза, а рок трајања им је био ограничен. Исто важи и за договоре о такозваној неупадљивој подршци (са опозиционе клупе) приликом изгласавања одређених закона.

Историчари бележе да је једино ратна влада Винстона Черчила опстала на дуг период, за време Другог светског рата. Пала је, тек, са капитулацијом Немачке. У мирнодопским условима, коалициона влада лабуристичког премијера Едварда Хита, оформљена у савезу са либералима у време британске економске кризе, пролеће 1974. године, опстала је, тек, неколико недеља...

Сви параметри, истакнуто је у коментарима уочи избора и по објављивању изборних резултата, опомињу да би политичка нестабилност могла да има несагледиве последице по државу. Према проценама светских и националних институција, Велика Британија је жешће погођена рецесијом од других индустријских нација. Лондонски дневник „Тајмс“ додаје, штавише, да је државно (пре)задужење достигло грчки ниво...

 У таквим околностима, држава је, по логици ствари, упућена на услуге владе, способне да одлучно спроведе привредне реформе. Те реформе подразумевају мере ригорозне штедње и рационализације. Изискују и дизање нивоа социјалне помоћи. Национални економи истичу да су мере социјалне заштите један од предуслова за спречавање (предвидивих) грађанских револта.

Нада у нове изборе

Неопходност формирања потентне владе истичу и ривали, претенденти на место премијера – изборни победник Дејвид Камерон, лидер торијеваца и поражени лабуриста, премијер Гордон Браун.

Невоља је, међутим, да ни један ни други ривал не могу да рачунају на (дуго)трајну подршку либерала. Камерон, као представник конзервативне грађанске струје, трн је у оку либерала, проистеклих из социјалдемократске странке Британије. Ту чињеницу не мења ни изјава шефа либерала Ника Клега, да би најјача странка требало да оформи владу. Што се пак лабуриста тиче, Клег условљава евентуални савез са сродном странком грађанске левице – одласком Гордона Брауна.

Иако ривали левог и десног центра постављају захтев да формирају владу, извесније је да спекулишу скорим расписивањем нових избора, истиче дневник „Индипендент“.

Додатак: „Тешко претпоставити да би поновљени избори протекли другачије – за убедљиву победу неопходна је подршка бирача који гласају за кандидате са харизмом националног вође, попут некадашњих премијера Маргарет Тачер и Ентонија Блера. Гордон Браун и Дејвид Камерон не могу се сврстати у ту класу политичара“.

----------------------------------------------

Кампања против изборног закона

Важећи изборни закон у Великој Британији битно се разликује од оних у већини европских држава, деценијама је предмет расправа и сучељавања.

Прво, неуобичајен је термин гласања – од 1935. године наовамо гласа се четвртком.

Друго, садашњи закон не уважава укупан број освојених гласова једне странке, већ само директно освојене мандате страначких кандидата. Не постоји одредба о двоструком праву гласа, попут закона у неким средњоевропским земљама, један глас за кандидата у изборној јединици, други за странку.

Тренутно постоји 650 изборних јединица – бира се 650 посланика. Тиме се изобличава воља бирача утолико да странка може да освоји апсолутну већину мандата у парламенту а да при том добије мање од четрдесет одсто гласова (будући да посланички мандат има исту тежину ако је освојен у кругу са 500 бирача или са десет хиљада гласача). Аномалију најбоље документује чињеница да су конзервативци на овим изборима освојили више гласова од лабуриста на претходним. Ипак, лабуристима је пре четири године резултат обезбедио апсолутну већину, што овог пута није пошло за руком конзервативцима. Ако се упореди број гласова и мандата, такође, постаје јасно колико је воља бирача изобличена. Лабуристи су са 29 одсто гласова освојили 255 мандата, а либерали са 23 одсто гласова, тек, 57 мандата.

Трећа замерка критичара односи се на премијерова овлашћења. Он одлучује о дужини мандата чије је максимално трајање ограничено на пет година – расписује изборе када му се то чини сврсисходно и тиме је у предности над странкама из опозиције. Такође, у случају да ниједна странка не освоји апсолутну већину на изборима, премијер остаје на челу владе – као у неким спортовима, где је раније важило правило да изазивач мора да победи, а да је браниоцу титуле довољан нерешен резултат.

Милош Казимировић