Академик Душан Биланџић, осамдесет осмогодишњи хрватски повјесничар, политичар и високи официр ЈНА, написао је нову књигу коју ових дана фељтонизира загребачки „Јутарњи лист”. Нова књига зове се „Тито и распад друге Југославије”, резултат је дугогодишњег Биланџићева судјеловања, биљежења и истраживања, а како обавјештава „Јутарњи лист”, има око 120 картица: било је замишљено да се протегне на четиристо картица, али се смањила под утјецајем ауторових здравствених невоља, то јест двају можданих удара.

Душан Биланџић, укратко, тврди, или открива, да је Јосип Броз Тито још раних шездесетих година прошлог стољећа био дигао руке од Југославије, те да је од тада до своје смрти – заједно с Едвардом Кардељом и Владимиром Бакарићем – вукао потезе који су водили у правцу пропасти Југославије. Врхунац те политике био је, према Биланџићу, југославенски Устав из 1974. године, који је утро пут легалном осамостаљењу република у њиховим авнојевским границама.

Тврдња о Брозову разарању Југославије највећим је дијелом базирана на записнику с проширене сједнице Извршног комитета ЦК СКЈ, која је одржана од 14. до 17. марта 1962. Били су присутни Тито, Кардељ, Ранковић, Гошњак, Бакарић, Ђуро Пуцар Стари, Влаховић, Темпо... Записник, који је поодавно објављен, има око петсто страница, а др Биланџић цитира и препричава најзанимљивије дијелове, прецизније, дијелове који се уклапају у његову тезу. На сједници се расправљало о односу појединих република према савезним институцијама и надлежностима, и обрнуто, разматрала се дјеломична либерализација тржишта, а причало се и о сложености међунационалних односа у Југославији. Тито је, према Биланџићеву навођењу, у једном часу рекао овако: „Човјек се пита – па добро, је ли та наша земља кадра да се још држи да се не распаднемо? (...) Поставља се питање да ли је та заједница зрела за живот или није.”

На основу ових ријечи једног резигнираног човјека, као и опћепознатих унутрашњих конфронтација у врху СКЈ, Душан Биланџић покушава доказати да је Тито, а и не само он, још раних шездесетих постао свјестан неодрживости Југославије и да је, заправо, доприносио каснијем разлазу југославенских република (и покрајина).

„Ја сам прочитао цијели тај стенограм из марта 1962”, каже угледни загребачки публицист и издавач Славко Голдштајн, „и ту се већим дијелом ради о млаћењу празне сламе. Тито је на том састанку покушавао помирити партијску фракцију која се залагала за чвршћу централну власт и фракцију која је била заговорник веће аутономије савезних република, односно покушавао је постићи да се некако артикулира рјешење тог проблема. Није желио видјети да је кључни проблем у једнопартијском систему.”

Голдштајн сматра да није озбиљно доносити тако бомбастичне закључке на темељу селективног приступа чињеницама и на темељу деконтекстуализираних комадића врло сложеног мозаика. Двојица загребачких хисторичара, која нису хтјела да им наводимо имена због Биланџићева деликатног здравственог стања, такођер кажу да је, према ономе што је досад објављено у „Јутарњем листу”, ријеч о исфорсираним закључцима: превелика важност поклоњена је неким исјечцима из повијести Савеза комуниста, а премало се водило рачуна о логици ранијих и каснијих догађаја и процеса. Биланџићев је рад, слажу се, на самом рубу хисториографског сензационализма чије је главно обиљежје грчевито хватање само за оне елементе који потврђују унапријед задану теорију. „Тврдити да Титу није било стало до Југославије могу само они који нису озбиљни и они који су вођени жељом да популистички банализирају сложене политичке и друштвене прилике”, закључује Славко Голдштајн.

Главни уредник загребачког недељника „Новости” чији је издавач Српско народно вијеће