Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 23. novembra – Uoči klimatskog samita u Kopenhagenu idućeg meseca, gde će predstavnici 192 države i mnogobrojne stručne i nevladine organizacije nastojati da se isposluje novi globalni sporazum o ograničavanju emitovanja u atmosferu štetnih gasova koji izazivaju povećanje temperature na zemlji, efekat bačene bombe imala je hakerska provala u centralni kompjuter (server) Katedre za izučavanje klimatskih promena britanskog Univerziteta Istočna Anglija, jednog od centara za studije globalnog zagrevanja, i obelodanjivanje oko 3.000 dokumenata koji su odande nelegalno preuzeti. Od toga, 1.073 su i-mejlovi, prepiska između britanskih naučnika i njihovih američkih kolega tokom poslednje 134 godine, od 1996. do prošlog meseca.

Informaciju o ovom upadu nepoznatih hakera, koji su svoj „ulov” prvo postavili na jedan ruski sajt, a potom učinili dostupnim i šire (ceo dosije, kao arhiva FOI2009.zip se može preuzeti sa ove adrese: www.megaupload.com), prvi je objavio „Njujork tajms”, da bi je potom preneli gotovo svi ovdašnji listovi i o temi se zapodenula velika debata u „blogosferi”. Ono što u celoj stvari ima jak miris skandala, to je utisak koji se stiče posle makar površnog čitanja te prepiske: da su ugledni klimatolozi, među kojima su mnogi i članovi Međuvladinog panela za klimatske promene, glavnog tela UN za ovu oblast –   međusobno „štimovali” podatke, jedne isticali u prvi plan, a druge skrivali, kako bi se uklopili u teoriju da je globalno zagrevanje rezultat ljudskih aktivnosti i da, ako se nešto ne preduzme, čovečanstvu preti katastrofa.

Posebno su obavljane i-mejl konsultacije kako da se podaci koji kontriraju toj tezi isključe iz izveštaja pomenutog tela OUN, obelodanjenog pre tri godine, a čiji je glavni nalaz da su dokazi o globalnom zagrevanju neporecivi. Upravo je taj dokumenat pokrenuo mnoge vlade da razmotre nacionalne ekološke politike i pokrenu međunarodno dogovaranje u globalnoj akciji.

Autentičnost prepiske nije osporena i njen sadržaj je obezbedio novu municiju taboru „skeptika”, naučnoj manjini koja doduše ne osporava zagrevanje kao takvo, već samo njegove dimenzije i posledice, ukazujući da činjenice ne podržavaju katastrofična scenarija koja se iznose.

Mnogi misle i da ova provala nije slučajna – da je tempirana da bi se minirao Kopenhagen. Ovo u delikatnu situaciju posebno stavlja Ameriku, koja se pod predsednikom Obamom upravo priključila globalnim naporima da se nešto učini na zaustavljanju klimatskih promena, uprkos velikim domaćim otporima, pre sveg zbog ekonomske cene koja, u okolnostima krize, mora da bude plaćena da bi se smanjile količine ugljen-dioksida koje se sagorevanjem fosilnih goriva (derivati nafte, ugalj) emituju u atmosferu.

Prepiska inače pokazuje da je baš pomenuti britanski univerzitet bio središte napora da se ućutka tabor skeptika. Otkriva i domunđavanje naučnika o tome kako da postignu „jedinstveno” mišljenje u okolnostima kada su zaključci njihovih istraživanja bili kontradiktorni.

Najčešće se citira jedan i-mejl iz novembra 1999, u kojem jedan naučnik objašnjava kako je primenio „trik” kojim je uvećao realne temperature „u svakoj seriji za poslednjih 20 godina”. Napominje da je to „učinio za Kejt” (koleginicu),  „da sakrije njihovo opadanje” (temperatura).

Ovo se uzima kao dokaz da je manipulisano statistikom. Prepiska takođe otkriva i kako je sprečavano da radovi skeptika (koji se na mnogo mesta nazivaju „idiotima”) budu objavljeni u stručnim publikacijama i kako im je onemogućavano da koriste baze podataka na kojima su promotori katastrofičnih scenarija zasnivali svoje naučne članke.

Kontaktirani od strane ovdašnjih medija, neki o naučnika koji se pominju u ovoj prepisci izjavili su da ovaj dosije samo otkriva „način na koji naučnici razgovaraju”, da nije reč ni o kakvoj „zaveri”, kao i da se mnogi citati „izvlače iz konteksta”.

Ali bez obzira kakve krajnje posledice ovog otkrića bile, nesumnjivo je da obelodanjivanje prepiske pruža uvid u zbivanja u naučnoj zajednici klimatologa i pokazuje da ona ni izdaleka nije tako monolitna kakvom se predstavljala. Malo je verovatno da će to uticati na već postignuti globalni konsenzus o tome da je globalno zagrevanje jedan od najvećih izazova sa kojima se čovečanstvo suočava danas, ali će ojačati ne samo tabor naučnika skeptika, nego i mnoge konzervativne političare (poput češkog predsednika Vaclava Klausa, koji tvrdi da je reč o „velikoj prevari”) kojima su nedostajali argumenti da debatu okrenu u drugom smeru – da nema razloga za paniku, a pogotovo ne za dodatne troškove.