Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 23. новембра – Уочи климатског самита у Копенхагену идућег месеца, где ће представници 192 државе и многобројне стручне и невладине организације настојати да се испослује нови глобални споразум о ограничавању емитовања у атмосферу штетних гасова који изазивају повећање температуре на земљи, ефекат бачене бомбе имала је хакерска провала у централни компјутер (сервер) Катедре за изучавање климатских промена британског Универзитета Источна Англија, једног од центара за студије глобалног загревања, и обелодањивање око 3.000 докумената који су оданде нелегално преузети. Од тога, 1.073 су и-мејлови, преписка између британских научника и њихових америчких колега током последње 134 године, од 1996. до прошлог месеца.

Информацију о овом упаду непознатих хакера, који су свој „улов” прво поставили на један руски сајт, а потом учинили доступним и шире (цео досије, као архива ФОИ2009.зип се може преузети са ове адресе: www.megaupload.com), први је објавио „Њујорк тајмс”, да би је потом пренели готово сви овдашњи листови и о теми се заподенула велика дебата у „блогосфери”. Оно што у целој ствари има јак мирис скандала, то је утисак који се стиче после макар површног читања те преписке: да су угледни климатолози, међу којима су многи и чланови Међувладиног панела за климатске промене, главног тела УН за ову област –   међусобно „штимовали” податке, једне истицали у први план, а друге скривали, како би се уклопили у теорију да је глобално загревање резултат људских активности и да, ако се нешто не предузме, човечанству прети катастрофа.

Посебно су обављане и-мејл консултације како да се подаци који контрирају тој тези искључе из извештаја поменутог тела ОУН, обелодањеног пре три године, а чији је главни налаз да су докази о глобалном загревању непорециви. Управо је тај докуменат покренуо многе владе да размотре националне еколошке политике и покрену међународно договарање у глобалној акцији.

Аутентичност преписке није оспорена и њен садржај је обезбедио нову муницију табору „скептика”, научној мањини која додуше не оспорава загревање као такво, већ само његове димензије и последице, указујући да чињенице не подржавају катастрофична сценарија која се износе.

Многи мисле и да ова провала није случајна – да је темпирана да би се минирао Копенхаген. Ово у деликатну ситуацију посебно ставља Америку, која се под председником Обамом управо прикључила глобалним напорима да се нешто учини на заустављању климатских промена, упркос великим домаћим отпорима, пре свег због економске цене која, у околностима кризе, мора да буде плаћена да би се смањиле количине угљен-диоксида које се сагоревањем фосилних горива (деривати нафте, угаљ) емитују у атмосферу.

Преписка иначе показује да је баш поменути британски универзитет био средиште напора да се ућутка табор скептика. Открива и домунђавање научника о томе како да постигну „јединствено” мишљење у околностима када су закључци њихових истраживања били контрадикторни.

Најчешће се цитира један и-мејл из новембра 1999, у којем један научник објашњава како је применио „трик” којим је увећао реалне температуре „у свакој серији за последњих 20 година”. Напомиње да је то „учинио за Кејт” (колегиницу),  „да сакрије њихово опадање” (температура).

Ово се узима као доказ да је манипулисано статистиком. Преписка такође открива и како је спречавано да радови скептика (који се на много места називају „идиотима”) буду објављени у стручним публикацијама и како им је онемогућавано да користе базе података на којима су промотори катастрофичних сценарија заснивали своје научне чланке.

Контактирани од стране овдашњих медија, неки о научника који се помињу у овој преписци изјавили су да овај досије само открива „начин на који научници разговарају”, да није реч ни о каквој „завери”, као и да се многи цитати „извлаче из контекста”.

Али без обзира какве крајње последице овог открића биле, несумњиво је да обелодањивање преписке пружа увид у збивања у научној заједници климатолога и показује да она ни издалека није тако монолитна каквом се представљала. Мало је вероватно да ће то утицати на већ постигнути глобални консензус о томе да је глобално загревање један од највећих изазова са којима се човечанство суочава данас, али ће ојачати не само табор научника скептика, него и многе конзервативне политичаре (попут чешког председника Вацлава Клауса, који тврди да је реч о „великој превари”) којима су недостајали аргументи да дебату окрену у другом смеру – да нема разлога за панику, а поготово не за додатне трошкове.