Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 19.  februara – Dalaj-lama nije čest posetilac Vašingtona, ali nije ni sasvim redak gost – u poslednje dve decenije ovde je bio deset puta – ali svaki njegov dolazak, a pogotovo susret sa američkim predsednikom, povod je za delikatnu protokolarnu koreografiju i redovno zatezanje odnosa sa Kinom, koje međutim ne donosi trajnu štetu odnosima koji su već dobili status „najvažnijih na svetu”.

Tako je bilo i ovoga puta. Obama je konačno juče u Beloj kući primio verskog vođu Tibetanaca, pošto je prethodno, prošlog novembra, taj susret odložio, spremajući se za put u Peking. Tamo je u razgovoru sa kineskim predsednikom najavio da će do susreta doći, tako da ono što se juče dogodilo nije bilo iznenađenje za Peking.

Niti je to bila reakcije koja je usledila posle susreta koji nije održan u ovalnom kabinetu, simbolu američke moći, nego u jednoj od soba za prijeme u rezidencijalnom delu Bele kuće, čime je poslata poruka da je sastanak više privatni nego državni. Održan je bez prisustva TV kamera, a medijima je data samo jedna zvanična fotografija. „Predsednik je izneo svoju jaku podršku očuvanju jedinstvenog verskog, kulturnog i jezičkog identiteta Tibeta i zaštiti ljudskih prava Tibetanaca u Narodnoj Republici Kini”, preneo je posle toga Obamin sekretar za štampu. Ključne reči u ovoj izjavi su „u Kini”. U Pekingu, gde je američki ambasador bio već u pripravnosti da ode u ministarstvo inostranih poslova i primi protestnu notu, izdato je pisano saopštenje u kojem je izneto „jako nezadovoljstvo i odlučno protivljenje” zbog toga što se ovim činom, pošto je Tibet deo kineske teritorije, Amerika meša u njene unutrašnje odnose.

Ali primetno je bilo da je ton u kineskoj reakciji bio umeren i pažljivo odmeren. Nema pomena da će to pokvariti odnose, a protest je ritual koji se ponavlja kad god se 74-godišnji dalaj-lama sretne sa nekim stranim liderom.

Da li to znači da je svako ostao na svome? I da i ne: ono što je ovaj susret dalaj-lame i jednog američkog predsednika razlikovalo od prethodnih, to je novi kontekst odnosa između Vašingtona i Pekinga, u novom „svetu dve sile”, odnosno pomaljajućem bipolarnom poretku.

Zbio se i u okolnostima kada je Amerika oslabljena ekonomskom krizom, dok se Kina oseća jačom nego ikad. Otuda je u odnosima sa SAD primetno prkosnija, o čemu svedoče i konkretne pretnje ekonomskim sankcijama prema velikim američkim korporacijama posle objave da će Amerika Tajvanu, ostrvskoj republici koju Kina smatra delom svoje teritorije koja će joj se jednog dana vratiti, prodati oružja za šest milijardi dolara.

Ni Vašington ne može sebi da priušti da ostavi utisak kako popušta, pa otuda nešto tvrđa retorika i sa ove strane, kao i serija komplikacija, počev od optužbi da su iz Kine organizovani hakerski napadi na kompjuterske sisteme američkih kompanija (Gugl), pa do konstatacije u novom izveštaju o odbrambenoj spremnosti SAD da se Kini treba i vojno suprotstaviti.

Veliki i vrlo efikasni amortizer svemu ovome je međutim međusobna ekonomska međuzavisnost. Kina ne može bez američkog tržišta, a Amerika bez kineskih fabrika i njenih deviznih rezervi koje su uložene u američke obveznice čime se finansira ovdašnji budžetski deficit.

Otuda pomenuta protokolarna koreografija, koja, uostalom i nije nešto novo: kad je Džordž Buš stariji 1991. kao prvi predsednik dalaj-lamu primio u Beloj kući, i taj sastanak je održan u privatnim odajama. Bil Klinton se nikad nije sa njim sastao sam, uvek bi „svratio” na razgovor koji je dalaj-lama već vodio sa nekim drugim funkcionerima. Buš mlađi je bio prvi koga su kamere snimile sa najpoznatijim Tibetancem, ali kamere ipak nisu imale pristup kad bi se sa njim nalazio u Beloj kući.