Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 19.  фебруара – Далај-лама није чест посетилац Вашингтона, али није ни сасвим редак гост – у последње две деценије овде је био десет пута – али сваки његов долазак, а поготово сусрет са америчким председником, повод је за деликатну протоколарну кореографију и редовно затезање односа са Кином, које међутим не доноси трајну штету односима који су већ добили статус „најважнијих на свету”.

Тако је било и овога пута. Обама је коначно јуче у Белој кући примио верског вођу Тибетанаца, пошто је претходно, прошлог новембра, тај сусрет одложио, спремајући се за пут у Пекинг. Тамо је у разговору са кинеским председником најавио да ће до сусрета доћи, тако да оно што се јуче догодило није било изненађење за Пекинг.

Нити је то била реакције која је уследила после сусрета који није одржан у овалном кабинету, симболу америчке моћи, него у једној од соба за пријеме у резиденцијалном делу Беле куће, чиме је послата порука да је састанак више приватни него државни. Одржан је без присуства ТВ камера, а медијима је дата само једна званична фотографија. „Председник је изнео своју јаку подршку очувању јединственог верског, културног и језичког идентитета Тибета и заштити људских права Тибетанаца у Народној Републици Кини”, пренео је после тога Обамин секретар за штампу. Кључне речи у овој изјави су „у Кини”. У Пекингу, где је амерички амбасадор био већ у приправности да оде у министарство иностраних послова и прими протестну ноту, издато је писано саопштење у којем је изнето „јако незадовољство и одлучно противљење” због тога што се овим чином, пошто је Тибет део кинеске територије, Америка меша у њене унутрашње односе.

Али приметно је било да је тон у кинеској реакцији био умерен и пажљиво одмерен. Нема помена да ће то покварити односе, а протест је ритуал који се понавља кад год се 74-годишњи далај-лама сретне са неким страним лидером.

Да ли то значи да је свако остао на своме? И да и не: оно што је овај сусрет далај-ламе и једног америчког председника разликовало од претходних, то је нови контекст односа између Вашингтона и Пекинга, у новом „свету две силе”, односно помаљајућем биполарном поретку.

Збио се и у околностима када је Америка ослабљена економском кризом, док се Кина осећа јачом него икад. Отуда је у односима са САД приметно пркоснија, о чему сведоче и конкретне претње економским санкцијама према великим америчким корпорацијама после објаве да ће Америка Тајвану, острвској републици коју Кина сматра делом своје територије која ће јој се једног дана вратити, продати оружја за шест милијарди долара.

Ни Вашингтон не може себи да приушти да остави утисак како попушта, па отуда нешто тврђа реторика и са ове стране, као и серија компликација, почев од оптужби да су из Кине организовани хакерски напади на компјутерске системе америчких компанија (Гугл), па до констатације у новом извештају о одбрамбеној спремности САД да се Кини треба и војно супротставити.

Велики и врло ефикасни амортизер свему овоме је међутим међусобна економска међузависност. Кина не може без америчког тржишта, а Америка без кинеских фабрика и њених девизних резерви које су уложене у америчке обвезнице чиме се финансира овдашњи буџетски дефицит.

Отуда поменута протоколарна кореографија, која, уосталом и није нешто ново: кад је Џорџ Буш старији 1991. као први председник далај-ламу примио у Белој кући, и тај састанак је одржан у приватним одајама. Бил Клинтон се никад није са њим састао сам, увек би „свратио” на разговор који је далај-лама већ водио са неким другим функционерима. Буш млађи је био први кога су камере снимиле са најпознатијим Тибетанцем, али камере ипак нису имале приступ кад би се са њим налазио у Белој кући.