Савезна влада у Берлину наложила је уочи минулог викенда немачким министрима унутрашњих послова да покрену процедуру забране рада неонацистичкој парламентарној странци НПД. Седамнаест шефова ресора – савезни и тринаест покрајинских министара, и градски сенатори у Берлину, Хамбургу и Бремену – требало би у току ове седмице да дају зелено светло за покретање судског поступка, извештава дневник „Рајнише пост“ позивајући се на изворе у влади, а преносе сви немачки медији.

С обзиром да су се и досадашњи противници забране, покрајински министри Баварске и Хесена, сагласили са „елиминацијом зла“ из Бундестага и покрајинских парламената, нема више препрека усвајању одлуке на прописаном нивоу консензуса.

***

Најзад ће се стати на пут дивљању смеђих дружина, тврде немачки политичари и медији. (Смеђе је боја нацизма.) Сматра се да је серијом најновијих открића доказана спрега радикалних неонацистичких организација, са једне стране, и парламентарне странке НПД, њиховог политичког крила. У серији атентата о којим је овде реч, страдало је безмало две стотине лица. Планирана су убиства 167 од укупно 620 посланика Бундестага, а на откривеној „листи за одстрел“ обрело се десетак хиљада имена личности из јавног и привредног живота.

Хапшењем бившег покрајинског функционера Тирингије Волебена, средином минуле недеље, де факто су уклоњене све препреке правоснажном изрицању забране рада НПД. Безбедносни органи дошли су до доказа да су функционери НПД активно помагали терористичку организацију Националсоцијалистичко подземље (НСУ), али и да је та нацистичка парламентарна странка, у најмању руку, била обавештена о акцијама радикалних група такозване слободне мреже (неонацистичких удружења).

Пошто је реч о легално прикупљеним доказима, у току судски наложене рације, уклоњене су и правне недоумице и зачкољице, попут оних које су осујетиле досадашње покушаје забране. Примера ради, Уставни суд у Карлсруеу поништио је 2003. године из формално правних разлога судску забрану рада неонацистима. У образложењу Судског већа истакнуто је да је забрана изречена на основу доказа стечених на незаконит начин - уз помоћ агената убачених у редове неонациста.

Легално сакупљени докази доприносе оптимизму надлежних. Разумљиво. Нешто теже је разумети чињеницу да се ових дана неуморно предочава јавности како је крвави траг нацистичких терориста данашњице омогућен „стицајем низа околности“, никако недостатком политичке воље.

Изјавама се додаје да ширење неонацизма није свенемачки проблем већ источнонемачки феномен, „стасао у условима комунистичке диктатуре“.

Анализе водећих недељника „Цајт“ и „Шпигл“, међутим, наводе на другачије закључке: „Деценијама су злочини екстремне деснице заташкавани, умањиван је њихов значај – представљани су као зло ,пренесено’ са Истока, приликом поновног уједињења две Немачке“, забележено је у коментару „Цајта“.

Трагови политичких провокација и атентата „поклоника јучерашњих идеологија“, неонациста, међутим, воде у педесете године прошлог века, у Западну Немачку. Тада су покренуте и прве истраге.

Са оснивањем НПД, десетак година касније, дошло је до таласа масовних, неонацистичких провокација и атентата. У седамдесетим и осамдесетим годинама, штавише, субверзије нацистичког подземља биле су упоредиве са крвавим пиром радикалних левичара окупљених око Фракције црвене армије и Бадер-Мајнхоф групе. Стицајем околности, или с намером, злодела неонациста, ипак, остала су у сенци злочина радикалне левице.

Окретање неонациста насиљу подстакнуто је неуспехом на изборима 1969. године. Пошто није освојено довољно гласова за улазак у Бундестаг, на тајној седници врха НПД одлучено је да се атентатима скрене пажња јавности на „непоузданост“ политичког система.

У актима безбедносних органа описује се структура и подела активиста на политичко крило и на војнике подземља. Ови други били су најпре организовани у 1969. године основаном „Европском ослободилачком фронту“, регистрованом као – удружење грађана. Њихова прва акција била је усмерена на дизање далековода у ваздух, не би ли се канцелар Вили Брант и источнонемачки Премијер Вили Штоф сусрели – у мраку.

Европски ослободилачки фронт убрзо је добио подршку двадесетак паравојних организација екстремне деснице. У седамдесетим годинама предњачиле су групице попут милитантне организације „Командо 88“. Бројка 88 односила се на осмо слово абецеде „х“, па је тако шифриран поздрав „хх“, односно „хајл Хитлер“. Борбена група Велика Немачка и Друштво за одбрамбени спорт Хенгст, такође, су остављали траг насиља за собом. Резултати недвосмислено указују на крајње циљеве: дизањем радио одашиљача америчке војске у Рајнској области требало је подсетити да САД нису пријатељ већ окупатор. Дизањем одашиљача немачке телевизије у време емитовања серије о Холокаусту, такође, је послата јасна порука.

После подметања бомбе у просторије покрајинске владе у Еслингену, где је одржавана изложба посвећена страдањима у Аушвицу, и дизања у ваздух Јануш-Коршак-Школе у Хамбургу – именоване по лекару и педагогу пољско-јеврејског порекла – полиција је у серији рација 1978. и 1979. запленила велике количине оружја и открила радионице за производњу паклених машина. Организације су забрањене, а челници изведени пред суд.

Оснивач, адвокат Манфед Редер осуђен је на тринаест година робије, али га то није ометало да после пуштања на слободу започне политичку каријеру у НПД. Централна организација терористичке мреже „Немачка грађанска иницијатива“ није потпала под тумачење „терористичка“, до данас је активна!

Занимљиво је да су прва терористичка организација неонациста „Европски ослободилачки фронт“ и све проистекле организације још 1972. проглашене у актима покрајинског суда у Дизелдорфу криминално терористичким удружењима која дејствују у договору са парламентарном странком НПД. Међутим, конкретне мере против политички легалне организације нису предузимане. Ни у једном од тада расветљених случајева није дошло до осуде НПД-а.

Кривица је приписивана само појединцима. Тако и у случају Петера Наумана, неонацистичког терористе који је од 1972. до 1987. године био један од челника НПД. Његова страначка каријера је испрекидана одласцима на одслужење затворских казни. Први пут се обрео на робији због дизања у ваздух споменика у Риму жртвама немачких нациста 1978. године и због дизања у ваздух тв-одашиљача немачке телевизије у време емитовања серије о холокаусту, 1979. године. Други пут је осуђен због незаконитог држања опасног експлозивног материјала, десет година касније: на анонимну дојаву, полиција је у његовом подруму пронашла 27 килограма војног експлозива ТНТ. Укупно изречене казне износиле су – 54 месеца затвора, делимично „одслужених“, а делимично због доброг владања преиначених у условну казну.

Најзад, не би се смело изгубити из вида да је подметање бомбе 26. септембра 1980. на Октоберфесту у Минхену однело тринаест живота, а 211 лица је тешко повређено. Овај најтежи атентат у послератној историји Немачке приписан је појединцу – Кундолфу Келеру. Реакције правосудних органа, а ни јавности као такве, нису погодиле ни једну неонацистичку организацију. Слаба, али ипак утеха је чињеница да је државни тужилаштво 23. новембра ове године, под утиском серије новооткривених атентата Националсоцијалистичког подземља, наложило обнављање истраге и судског процеса.