Подгорица, 25. јуна – Истражни судија Вишег суда у Подгорици Радомир Ивановић наставио је и у протекла два дана да саслушава сведоке у оквиру истраге о депортацији босанскохерцеговачких избеглица из Црне Горе 1992. године.

          Пошто су пре неколико дана у Подгорици саслушани црногорски премијер Мило Ђукановић и потпредседник Демократске партије социјалиста и некадашњи председник Државне заједнице Србија и Црна Гора Светозар Маровић, Ивановић намерава да чује речи још неких сведока, углавном радника центара безбедности у Бару и Херцег Новом.

          До сада је у овој истрази саслушано неколико бивших и садашњих државних функционера – некадашњи председник Републике Момир Булатовић, потпредседник Скупштине Црне Горе Срђа Божовић, председник Скупштине Асим Диздаревић и начелник Управе полиције у МУП-у РЦГ Милан Пауновић. У Београду су изјаве дали бивши полицијски функционери Бошко Бојовић и Никола Пејаковић.

          Они су испитивани о привођењу „одређеног броја лица српске и муслиманске националности у Херцег Новом и њиховом пребацивању у Босну и Херцеговину где су неки убијени”, а одакле је, наводно, 19. маја 1992. године упућена депеша да „црногорска полиција приведе и депортује сва лица из БиХ, која имају стални боравак у Црној Гори, јер су избегли војну обавезу према Републици Српској”.   

          У овом поступку осумњичени су бивши помоћник министра унутрашњих послова Милисав Марковић, начелник Центра безбедности Херцег Нови Милорад Ивановић, оперативац Службе државне безбедности у том граду Душко Бакрач, командир полиције Милорад Шљиванчанин и начелник Центра безбедности Бар Бранко Бујић.

Сви осумњичени су негирали кривицу, наводећи да немају апсолутно никакве везе са злочином.

           Премијер Мило Ђукановић је на саслушању казао да нико није имао сагласност Владе, ни његову као председника за депортације муслимана и Срба у мају 1992. године.

          „Ако су појединци из МУП-а сматрали да, ако евентуално имају сагласност министра, то значи и сагласност Владе, то је њихов проблем – казао је Ђукановић. – Они су, ипак, требали да се консултују шта да се ради, а не да поступе овако како су поступили без икаквог тражења савета или консултације са мном као премијером, са Момиром Булатовићем, као шефом државе или председником Скупштине, или на крају са државним тужиоцем”.

           Црногорски премијер тврди да је први пут за депортацију чуо на састанку са тадашњим председником Републике Момиром Булатовићем и шефом парламента Ристом Вукчевићем.

          „Тада сам први пут чуо од Вукчевића да је на приморју вршено привођење, да су обављени информативни разговори и да су депортована лица, не само муслиманске, већ и српске националности, а по некаквим списковима који су добијани од државних органа Босне и Херцеговине и Републике Српске. Када нас је Вукчевић информисао, донели смо заједничку одлуку да се са тим под хитно прекине – рекао је Ђукановић. – Моје мишљење је да се у овом случају ради о несналажењу групе људи која је била на високим и одговорним функцијама у Министарству унутрашњих послова Црне Горе, а све као плод промене система рада, јер се до тада радилопо централизованом систему безбедности дотадашње СФРЈ”.

           Светозар Маровић, који је у време депортација био члан Председништва Црне Горе, истражном судији је дао изјаву на пола стране А4 формата и у њој, према још непотврђеним информацијама, навео да „злочини немају везе са Црном Гором” и да „нико из Црне Горе није послао те људе у смрт, нити је то било коме било и у примисли”.

           Сведочењу Ђукановића и Маровића нису присуствовали браниоци окривљених, нити су били позвани на саслушање, због чега су они оценили да је „истражни судија довео сведоке Ђукановића и Маровића у привилегован положај у односу на остале који су саслушани у нашем присуству”, и да је „грубо прекршио Законик о кривичном поступку, у којем пише да саслушању сведока могу да присуствују тужилац, окривљени и бранилац”.