Египћани су шокирани и, после катастрофе на стадиону у Порт Саиду у којој су погинуле 74 особе, отворено оптужују владајући војни врх да је онемогућио интервенцију полиције и армије како би се спречила највећа спортска трагедија у историји земље.

Египатска Муслиманска браћа, најача политичка формација после недавно завршених парламентарних избора, оптужују „невидљиву руку” да стоји иза незапамћеног масакра, али је јасно да сматрају да од времена обарања Хоснија Мубарака та рука припада генералима који управљају земљом и инфилтрираним припадницима служби безбедности старог режима. „Доле са војном влашћу”, одјекивало је јуче на каирском Тахриру, а растуће незадовољство нису утишале одлуке премијера да распусти националну фудбалску федерацију нити оставке гувернера и шефа полиције Порт Саида.

Извођачи египатске револуције 25. јануара – незадовољна урбана младеж и средња класа – недавно су поводом годишњице Мубараковог одласка са власти поново изразили сумњу да генерали на власти покушавају да дестабилизују земљу како би показали да су неопходни и како би одложили предају власти.

Покрет 6. април, групација младих који су имали кључну мобилизаторску улогу у данима протеста, разоткрива ову „заверу” и тврди да „они који не могу да обезбеде и заштите фудбалски меч не могу ни да заштите нацију”.

Врховни савет оружаних снага фелдмаршала Мохамеда Хусеина Тантавија, Мубараковог министра одбране две деценије, обећао је да ће по договору власт предати цивилима 1. јула, али већ месецима позадински маневрише да армији сачува утицај у будућности и привилегије стечене у прошлости. „Народ жели егзекуцију фелдмаршала”, узвикивали су демонстранти на каирској железничкој станици, где су допремљена тела жртава стампеда и обрачуна на терену стадиона у Порт Саиду. „Изборићемо се за њихова права или умрети као они.”

Трагедија у луци на Суецком каналу јесте крваво подсећање на погоршану безбедносну ситуацију у години после обарања Мубарака. Египатска полиција је неорганизована и деморализована због улоге егзекутора против мирних демонстраната у првим данима револуције. Криминал и насиље од тада цветају.

Многи су међутим уверени да је хаос заверенички био допуштен како би се казнили навијачи најпопуларнијег египатског тима, каирског Ахлија, који су имали значајну улогу током прошлогодишњих догађаја на Тахриру.

Посебно се истиче ангажман Ахлијевих навијача када су Мубаракови „људи на камилама” покушали да разбију мирне антирежимске протесте – не случајно, баш 2. фебруара.

Истовремено, многи и данас сматрају да је армија – чији су официри владали Египтом од времена револуције 1952. – једини прави гарант безбедности. Тим више што је војска у време прошлогодишње револуције одбила да пуца на демонстранте и таквим својим ставом приморала Мубарака да се повуче.

Револуција је политизовала и поделила Египат, тачније оних 20 одсто који се баве политиком. И није укинула насиље државе.

Познати као Ултраши, и фудбалски фанатици имали су сопствени удео у обарању Мубараковог режима. Када је промена после 18 дана окончана, они су наставили са својим „револуционарним активностима”: читаву 2011. обележили су сукоби са снагама реда, од Тахрира до тргова по унутрашњости земље.

Два највећа египатска фудбалска тима, Ахли и Замалек, формирали су 2005. своје навијачке групе. Ултраши за први, Бели витезови за други клуб. Сматрало се да имају позитиван утицај на омиљени спорт 85 милиона Египћана.

Током дана револта који је срушио Мубарака слогани са стадиона преселили су се на улице у новој, политизованој форми. Добро организовани навијачи придружили су се младим демонстрантима који су се борили против ауторитарне власти. Када је затребало, знали су да стану на страну незаштићених. Постали су саборци револуције.

Али, како навијачи нису хомогена политичка групација, неки су и сасвим аполитични, успостављени су нови фронтови сукобљавања иза којих су одмах стале различите политичке формације.

Непосредно после револуције ствари су се заоштриле. Политички слогани потом су се са улица вратили на стадионе који су намах постали арене политизираног сукобљавања. Ултраши су отворено оптуживали Египатску фудбалску федерацију (ЕФА) и њеног председника да су „остаци корумпираног Мубараковог режима”.

Ахлију и Замалеку наређивано је да неке првенствене утакмице играју без присуства публике, неке на неутралном терену. Изрицане су казне, а ЕФА је непрестано оптуживала навијаче да изазивају неред и сукобе са снагама реда.

Навијачи су имали своје аргументе. Подсећали су на Мубаракова времена када их је полиција на стадионима тукла без посебног разлога. Преузели су на себе улогу заштитника од полицијске бруталности. Тако су успостављени односи високе тензије. Култура насиља уселила се на стадионе.

Незадовољство генералима на власти добијало је нов локацијски ехо. Сукоби су били неизбежни. Неки су имали фаталне исходе.

Прошлог децембра тронедељни мирни протест добио је свој трагични епилог после једне фудбалске игре: 14 мртвих и стотине повређених. А све зато што се утакмица играла на улици између две зграде, парламента и седишта владе, где су избили нереди.

Месец дана пре тога навијачи су били у првој борбеној линији битке у Улици Мохамеда Махмуда, једне од оних које крећу са чувеног Трга Тахрир. Тада је убијено више од 40 особа. Одговорност за инцидент приписана је Ултрашима, навијачима најпопуларнијег египатског клуба – Ахли.

Ахлијева група на Фејсбуку, неких 280.000 чланова, узвратила је саопштењем у коме се каже да циљ групе није политички ангажман, али да је немогуће члановима укинути право да се придруже било каквом протесту. „Ми смо група, али свако од нас има своја уверења и слободу да одређује сопствени живот. Иако смо имали улогу у почетку египатске револуције, она је била посредна пасмо због тога поносни.”

Сем фудбалског и политичког ангажмана, навијачке групе познате су и као промотори посебне поп културе. Њиховим графитима не недостаје политички садржај. Уместо похвала тимовима за које навијају, као раније, Ултраши су зидове претворили у велика платна где се одаје почаст жртвама револуције и шаљу антирежимске поруке против генерала који се сумњиче да желе да покраду револуцију.

Поруке се очито не допадају „невидљивој руци” постреволуционарног Египта.