Популарност учења и ставова екстремне деснице у наглом је порасту – пре свега у земљама средње, источне и југоисточне Европе – предочено је у управо објављеној студији пештанског Института за политичка истраживања и конзалтинг, односно његове подсекције „Политикал капитал”.

Занимљив је детаљ да су се аутори студије усредсредили на прихватљивост десничарских идеологија и прагматских политичких решења у широком кругу бирачког тела, пропуштајући прилику да жигошу организоване структуре екстремне деснице и њихове декларисане симпатизере. Према тако добијеним резултатима, најугроженије земље су Турска, Украјина, Бугарска и Мађарска. Њихови бирачи одобравају примену екстремних политичких решења у преко двадесет одсто случајева. Земље европског запада, у којима шовинизам и наци(онали)зам имају далеко дужу традицију, обреле су се у другом делу табеле, са постотком популарности од свега пет до шест одсто...

Посебан значај приписан је расту популарности мађарске екстремне деснице, у периоду од 2003. до 2009. године. Ниво прихватљивости националистичких идеја и пројеката у земљи потомака Атиле порастао је са десет на 21 одсто! Аутори студије упоредили су наклоност бирачког тела у Мађарској са падом популарности политички сродних пропагатора у Пољској (са 9 на 6,5 одсто): „Док је Пољска успешно пребродила транзициону и економску кризу – захваљујући десним либералима, у Мађарској је влада, предвођена социјалистима, довела државу на руб банкрота.”

Извесно једнострано тумачење узрока и последица раста популарности екстремних учења и дејстава – у сврху величања заслуга класичних и неолиберала – наишло је на широк талас критике. Група универзитетских професора из Марбурга и Хајделберга поставила је, са чуђењем, јавно питање: „Да ли је ауторима пештанске студије заиста промакло да је занемарљив постотак популарности екстремне деснице на Западу – резултат емпиријске козметике?” (Онде се екстремизам деснице каналише у токове аполитичког страха за хлеб, неприхватљивошћу дошљака-печалбара итд.)

У кругу Бечких социјалиста, аутентичне левице унутар Социјалдемократске партије Аустрије која вуче идеолошке корене из Аустромарксизма, истакнуто је да алармантни подаци са европског истока не би смели да се (зло)употребљавају у сврху либералистичке пропаганде. (Угледна пештанска фондација, ипак, једна је у низу англо-америчких „think tank” асоцијација, са израженим опредељењем за класична и модификована учења Манчестерске школе.) „Разлог су, и повод, да се крене у коначни обрачун са десничарском интернационалом која плеше валцер на плавом Дунаву”, истакнуто је у Бечу. (У свечаним салама бечког двора Хофбург – истовремено и седиште председника државе – недавно је одржан бал екстремне деснице Европе. Проминентни учесници били су контроверзни, трећи председник аустријског парламента, слободар Мартин Граф, каталонски наци(онали)ста Хозе Англада и Риус, челници белгијских националиста „Фламс беланг”, лидери немачке неонацистичке организације „проНРВ” и – шведски индустријалац Патрик Бринкман... Преко личне фондације „Правда и освета за Нирнберг” један је од главних финансијера европске деснице.)