Od našeg specijalno izveštača
Antalija  –  Iz perspektive Srbije često se čini da je pitanje Kosova i Metohije ono što je značajna tema u regionu, dok međunarodni i pojedini domaći analitičari već duže vreme ističu da je Bosna i Hercegovina, a ne Kosmet, mogući izvor tenzija u budućnosti. Odnedavno i međunarodni i regionalni forumi to dokazuju, budući da je BiH najčešće na dnevnom redu.

Prema mišljenju Hida Biščevića, generalnog sekretara Saveta za regionalnu saradnju, pitanje odnosa Beograda i Prištine biće savladano u nekom istorijskom trenutku, a pitanje je samo modaliteta. On dodaje da to ne bi bio jedinstven slučaj, s obzirom na primere od Kine i Tajvana pa nadalje. U razgovoru za „Politiku”, Biščević objašnjava zašto je BiH problem koji se što pre mora rešiti, što je naglašeno i na drugom sastanku (za vreme predsedavanja Turske) političkih direktora ministarstava spoljnih poslova država članica Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi, koji je održan u Antaliji.

„Sa stanovišta trajne bezbednosne arhitekture Balkana, sasvim je sigurno da je u epicentru Bosna i Hercegovina, u najmanju ruku, po pitanju članstva u EU. Hrvatska privodi kraju pregovore, Crna Gora i Srbija će otvoriti pregovore, tako da za nekoliko godina dobijamo sasvim jasnu sliku balkanske arhitekture bezbednosti na granicama BiH. Meni je teško da zamislim situaciju u kojoj je u periodu od nekoliko godina ceo prostor oko BiH uključen u evropske ili čak evroatlantske strukture, a da u epicentru stoji jedna zemlja koja nema statusno rešena pitanja, koja nema institucionalno rešene unutrašnje odnose i čiji unutrašnji odnosi u velikoj meri mogu uticati na temperaturu odnosa u regionu, ali i uticati na šire međunarodne odnose.”

Kako rešiti pitanje efikasnog funkcionisanja BiH?

Prema mom mišljenju, da bi se rešilo pitanje funkcionisanja BiH u smislu njene funkcionalnosti i efikasnosti njenih institucija, a sve to na osnovu Dejtonskog sporazuma, neophodno je u pregovorima proširiti listu učesnika na međunarodnom nivou. Smatram da je ostvarenje ovog cilja teško bez aktivnog učešće zemalja kao što su Rusija ili Turska, ali i bez stvaranja mehanizama potpore i pomoći BiH u kojima će učestvovati i zemlje iz regiona.

Koliko su u pravu oni koji smatraju da se u BiH može nešto rešiti tek pritiskom na Beograd i Zagreb?

Sumnjam da je više potreban takav pritisak, jer i Beograd i Zagreb vrlo dobro znaju da ukoliko se u dogledno vreme, dok oni završavaju približavanje EU, ne reši pitanje samoodrživosti BiH sa unutrašnjim rešenjima koji će biti prihvatljivi svim trima narodima, oni će snositi posledice jer će to biti bezbednosni vakuum na njihovim granicama. Srbija i Hrvatska imaju prirodni interes za trajnu stabilizaciju BiH i na toj platformi treba raditi. Pri čemu je na rešavanju ovog problema, osim transatlantske sinergije, neophodno uključiti i druge partnere međunarodne zajednice, kao i zemlje regiona, i to ne samo one koje su Dejtonskim sporazumom na to obavezne, već i druge zainteresovane zemlje jer region mora preuzeti svoj deo odgovornosti za procese u BiH.

Pitanje referenduma u Republici Srpskoj je podiglo ogromnu prašinu u javnosti, pri čemu postoji mnogo nerazumevanja i o motivima i o cilju takvog izjašnjavanja građana. Koliko ta tema utiče na regionalnu saradnju?

Ne mogu procenjivati unutrašnjopolitička pitanja nijedne države članica Saveta za regionalnu saradnju, ali u onoj meri u kojoj to može uticati na regionalnu bezbednost moram naglasiti da smatram da je važno držati se opšteg principa međunarodnog prava, ali i principa nepovredivosti postojeće arhitekture. Dopusti li se neki reverzibilni proces, dezintegracija ove ili one zemlje, s obzirom na dobar broj još nerešenih pitanja na Balkanu, taj proces može biti nastavljen – čime bi bila otvorena Pandorina kutija. Mene bi zastrašivala činjenica da 20 godina od raspada Jugoslavije i pada Berlinskog zida proces stvaranja ujedinjene Evrope na konačno uspostavljenom miru na Balkanu nije dovršen. Ili, čak da postoji mogućnost da sledećih 10, 20 ili, ne daj bože, 30 godina živimo sa posledicama novih kriza, koje bi mogle da se otvaraju jedna za drugom.

Gde vidite mogućnost da srpska strana u BiH praktično prihvati korak ka unitarnoj državi, a ne ka izlasku iz nje?

Mislim da i srpska strana u BiH ima načina i prostora da ostvaruje svoje interese unutar BiH. Osim toga, istorija ide brzo i ako čovek pokuša da zamisli situaciju za 10 ili 20 godina i ceo ovaj prostor u Evropskoj uniji bez granica, mnoge od sadašnjih rasprava postaju bespredmetne.

Uprkos mnogim naporima, čini se da je saradnja u regionu protekle godine gora nego ranije i znatno ispunjenija bilateralnim tenzijama?

Tako se procenjuje, ali ipak se može reći da je nivo regionalne saradnje mnogo bolji nego što je bio ranijih godina. Kao i sve u ovom delu Evrope, stvari idu veoma loše, ali se ipak kreću. Ono što je poslednje godine stvorilo utisak da je regionalna saradnja stavljena u stranu i da su različita bilateralna pitanja izašla na površinu jeste, prema mom mišljenju, pre svega rezultat činjenice da je protekla godina obeležila zastoj u politici proširenja. Na Balkanu, procesi stvaranja mira, uspostavljanja regionalne saradnje i istinskog dubinskog otvaranja zemalja jednih prema drugim u najvišoj meri zavise od toga kolika je radna temperatura u Briselu. Kad radna temperatura opadne, dolazi do promene dnevnih redova i prioriteta pojedinih vlada, političkih elita i medija, i onda se ceo prostor naginje ka tome da se vrati u neka ranija vremena. I onda bilateralna pitanja nadjačaju sve ostalo, a videli smo primere između Hrvatske i Srbije, ali i ostalih zemalja. Sad sa novim ubrzanjem koje EU daje celom regionu i, rekao bih, novim gorivom koji daje politici proširenja, smatram da će doći do splašnjavanja tog isticanja bilateralnih pitanja i do jačanja regionalne saradnje.

S druge strane, regionalna saradnja jugoistočne Evrope je uopšteno bolja nego zbir pojedinačnih bilateralnih odnosa tih zemalja. To je još jedan paradoks ovog prostora. U okviru Saveta za regionalnu saradnju, svi sede za stolom uprkos evidentnim razlikama i na neki način uče šta je politička koegzistencija kao nužni preduslov za život na zajedničkom prostoru uz sve razlike sa kojima ćemo morati da naučimo da živimo i u budućnosti. Sasvim sigurno je da će se zemlje razlikovati u važnim pitanjima, uzmimo na primer Kosovo. Sasvim je sigurno da će postojati dugi period i da će 12 članica ovog procesa imati drugačije viđenje ovog problema. Stoga moramo izmisliti pragmatične korake tako da bi život išao dalje uz sve te razlike. Osim toga, to nije ništa drugo nego problem Evrope, odnosno kako naučiti živeti uz političke razlike uz uzajamno uvažavanje i prilagođavanje.

Nenad Radičević