Од нашег специјално извештача
Анталија  –  Из перспективе Србије често се чини да је питање Косова и Метохије оно што је значајна тема у региону, док међународни и поједини домаћи аналитичари већ дуже време истичу да је Босна и Херцеговина, а не Космет, могући извор тензија у будућности. Однедавно и међународни и регионални форуми то доказују, будући да је БиХ најчешће на дневном реду.

Према мишљењу Хида Бишчевића, генералног секретара Савета за регионалну сарадњу, питање односа Београда и Приштине биће савладано у неком историјском тренутку, а питање је само модалитета. Он додаје да то не би био јединствен случај, с обзиром на примере од Кине и Тајвана па надаље. У разговору за „Политику”, Бишчевић објашњава зашто је БиХ проблем који се што пре мора решити, што је наглашено и на другом састанку (за време председавања Турске) политичких директора министарстава спољних послова држава чланица Процеса сарадње у југоисточној Европи, који је одржан у Анталији.

„Са становишта трајне безбедносне архитектуре Балкана, сасвим је сигурно да је у епицентру Босна и Херцеговина, у најмању руку, по питању чланства у ЕУ. Хрватска приводи крају преговоре, Црна Гора и Србија ће отворити преговоре, тако да за неколико година добијамо сасвим јасну слику балканске архитектуре безбедности на границама БиХ. Мени је тешко да замислим ситуацију у којој је у периоду од неколико година цео простор око БиХ укључен у европске или чак евроатлантске структуре, а да у епицентру стоји једна земља која нема статусно решена питања, која нема институционално решене унутрашње односе и чији унутрашњи односи у великој мери могу утицати на температуру односа у региону, али и утицати на шире међународне односе.”

Како решити питање ефикасног функционисања БиХ?

Према мом мишљењу, да би се решило питање функционисања БиХ у смислу њене функционалности и ефикасности њених институција, а све то на основу Дејтонског споразума, неопходно је у преговорима проширити листу учесника на међународном нивоу. Сматрам да је остварење овог циља тешко без активног учешће земаља као што су Русија или Турска, али и без стварања механизама потпоре и помоћи БиХ у којима ће учествовати и земље из региона.

Колико су у праву они који сматрају да се у БиХ може нешто решити тек притиском на Београд и Загреб?

Сумњам да је више потребан такав притисак, јер и Београд и Загреб врло добро знају да уколико се у догледно време, док они завршавају приближавање ЕУ, не реши питање самоодрживости БиХ са унутрашњим решењима који ће бити прихватљиви свим трима народима, они ће сносити последице јер ће то бити безбедносни вакуум на њиховим границама. Србија и Хрватска имају природни интерес за трајну стабилизацију БиХ и на тој платформи треба радити. При чему је на решавању овог проблема, осим трансатлантске синергије, неопходно укључити и друге партнере међународне заједнице, као и земље региона, и то не само оне које су Дејтонским споразумом на то обавезне, већ и друге заинтересоване земље јер регион мора преузети свој део одговорности за процесе у БиХ.

Питање референдума у Републици Српској је подигло огромну прашину у јавности, при чему постоји много неразумевања и о мотивима и о циљу таквог изјашњавања грађана. Колико та тема утиче на регионалну сарадњу?

Не могу процењивати унутрашњополитичка питања ниједне државе чланица Савета за регионалну сарадњу, али у оној мери у којој то може утицати на регионалну безбедност морам нагласити да сматрам да је важно држати се општег принципа међународног права, али и принципа неповредивости постојеће архитектуре. Допусти ли се неки реверзибилни процес, дезинтеграција ове или оне земље, с обзиром на добар број још нерешених питања на Балкану, тај процес може бити настављен – чиме би била отворена Пандорина кутија. Мене би застрашивала чињеница да 20 година од распада Југославије и пада Берлинског зида процес стварања уједињене Европе на коначно успостављеном миру на Балкану није довршен. Или, чак да постоји могућност да следећих 10, 20 или, не дај боже, 30 година живимо са последицама нових криза, које би могле да се отварају једна за другом.

Где видите могућност да српска страна у БиХ практично прихвати корак ка унитарној држави, а не ка изласку из ње?

Мислим да и српска страна у БиХ има начина и простора да остварује своје интересе унутар БиХ. Осим тога, историја иде брзо и ако човек покуша да замисли ситуацију за 10 или 20 година и цео овај простор у Европској унији без граница, многе од садашњих расправа постају беспредметне.

Упркос многим напорима, чини се да је сарадња у региону протекле године гора него раније и знатно испуњенија билатералним тензијама?

Тако се процењује, али ипак се може рећи да је ниво регионалне сарадње много бољи него што је био ранијих година. Као и све у овом делу Европе, ствари иду веома лоше, али се ипак крећу. Оно што је последње године створило утисак да је регионална сарадња стављена у страну и да су различита билатерална питања изашла на површину јесте, према мом мишљењу, пре свега резултат чињенице да је протекла година обележила застој у политици проширења. На Балкану, процеси стварања мира, успостављања регионалне сарадње и истинског дубинског отварања земаља једних према другим у највишој мери зависе од тога колика је радна температура у Бриселу. Кад радна температура опадне, долази до промене дневних редова и приоритета појединих влада, политичких елита и медија, и онда се цео простор нагиње ка томе да се врати у нека ранија времена. И онда билатерална питања надјачају све остало, а видели смо примере између Хрватске и Србије, али и осталих земаља. Сад са новим убрзањем које ЕУ даје целом региону и, рекао бих, новим горивом који даје политици проширења, сматрам да ће доћи до сплашњавања тог истицања билатералних питања и до јачања регионалне сарадње.

С друге стране, регионална сарадња југоисточне Европе је уопштено боља него збир појединачних билатералних односа тих земаља. То је још један парадокс овог простора. У оквиру Савета за регионалну сарадњу, сви седе за столом упркос евидентним разликама и на неки начин уче шта је политичка коегзистенција као нужни предуслов за живот на заједничком простору уз све разлике са којима ћемо морати да научимо да живимо и у будућности. Сасвим сигурно је да ће се земље разликовати у важним питањима, узмимо на пример Косово. Сасвим је сигурно да ће постојати дуги период и да ће 12 чланица овог процеса имати другачије виђење овог проблема. Стога морамо измислити прагматичне кораке тако да би живот ишао даље уз све те разлике. Осим тога, то није ништа друго него проблем Европе, односно како научити живети уз политичке разлике уз узајамно уважавање и прилагођавање.

Ненад Радичевић