Шта је тачно Шангајска организација за сарадњу (ШОС), какви су јој циљеви, домети, конкретне акције. Да ли је, заиста, реч о „источном НАТО-у, а самим тим и озбиљном америчком супарнику”, како су многи пожурили да окарактеришу овај скуп евроазијских држава? Или је, према писању америчког листа „Нешенел интерест”, реч тек о „скупу аутократских режима, пуком дебатном клубу без конкретне моћи, заједници која ће се распасти онога тренутка када се војска САД повуче из Авганистана...”

ШОС је створен на данашњи дан, пре десет година. Настао је као логичан наставак сарадње земаља чланица, такозване Шангајске петорке – Казахстана, Киргизије, Кине, Русије и Таџикистана – основане 1996–1997. године. Тренутно окупља шест сталних чланица (оснивачима се, од 2001. придружио и Узбекистан, када је организација и добила садашњи назив). Ту су и четири државе „посматрачи” (Индија, Иран, Монголија и Пакистан), као и две државе у статусу „партнера по дијалогу” (Белорусија и Шри Ланка).

Укупна територија коју покрива ШОС износи око 30 милиона квадратних километара, што чини 60 одсто територије Евроазије. На поменутом простору живи четвртина становника наше планете, или милијарду и 455 милиона људи. И оно што је можда најинтересантније, чланице ове организације су земље са најдинамичнијим економијама данашњице.

Како тврде његови творци, ШОС није војни блок попут НАТО-а. Уосталом, до сада ни у једној ситуацији није деловао као војна структура. Његов главни задатак био је и остао јачање стабилности и безбедности на широком пространству на којем постоје државе чланице, борба против тероризма, сепаратизма, екстремизма, трговине наркотицима. Као и поспешивање сарадње у сфери енергетике, продубљењу научних и културних односа и слично.

Са друге стране, има мишљења да је ШОС, у ствари, створен као одговор на експанзионистичку политику САД у овом делу света. Како војну и политичку, тако и економску. При томе, чланице организације, а пре свих Русија и Кина, не скривају да се њихови међусобни интереси у много чему разилазе, али то не виде као препреку за сарадњу у областима које једнако дотичу и једну и другу земљу, а пре свега однос према САД.

И док у Пекингу на ШОС гледају као на неку врсту капије ка огромном евроазијском тржишту, не излазећи при томе из утврђених безбедносних оквира, за Москву, која са опрезношћу прати убрзани економски раст многољудног суседа, приоритети остају традиционални: борба против тероризма, екстремизма и сепаратизма.

Како год било, ШОС јесте противтежа америчком утицају у евроазијском простору, и ту своју улогу организација доказује свакодневно. То се, између осталог, види и по томе што администрација у Вашингтону нескривено покушава да се прилагоди новим околностима, да очува нека стара савезништва и, по могућности, створи нова.

Први пример је Казахстан. На недавним изборима у овој „аутократској” држави победио је дотадашњи председник Нурсултан Назарбајев. У САД су громогласно поздравили успех Назарбајева, иако су резултати показали да је за бившег совјетског руководиоца гласало чак 95 одсто бирача. И то при излазности од 90 процената.

Слично „прилагођавање” уследило је и, у још немирној, Киргизији, где је руковођење тамошњом владом преузео Алмазбек Атамбајев, први премијер у некој од централноазијских земаља који је на ову функцију дошао из редова опозиције. У овом случају неопходно је имати у виду и чињеницу да САД у Киргизији држе веома важну ваздухопловну базу из које делују ка Авганистану.

Оно, међутим, што ШОС ставља у саму жижу интересовања јесте чињеница да су чланице ове организације, у ствари, земље које ће директно креирати скору будућност највећег дела наше планете. Својим убрзаним економским успоном, заснованим пре свега на отворености према најсавременијим технологијама и јефтиној радној снази, а чему ниједна западна економија, једноставно, не може да парира, земље Евроазије намећу се као незаобилазан играч. За почетак као „економски тигрови”, али ускоро, без сумње, и као војне силе.

Мада много шта данас сугерише како различитост гледања на ШОС, и унутар саме организације и ван ње, значи недостатак у довољној мери дефинисане позиције у глобалним релацијама, нема сумње да земље чланице иду путем који су врло јасно зацртале, а имајући у виду, пре свега, сопствене интересе. Тако гледано, чак и да се прихвати став Вјачеслава Трубникова, новинара, политичког аналитичара, тајног агента и дипломате, како ШОС није војни савез, нема сумње да ће то постати онога тренутка када се за то укаже потреба.