Фенг шуи и дим сум

Од нашег специјалног извештача

Хонгконг – Овај град делује мирнодопски, али у његовом централном делу у току је битка, рат између снага добра и зла.

Тиче се фенг шуија, 6.000 година старе уметности и праксе распоређивања објеката у складу са кинеском филозофијом баланса познатом као јинг-јанг. Користећи законе неба и земље циљ је да се увећа позитивна енергија, шенг ћи, и смањи негативна енергија, ша ћи.

Европљанима фонг сој, на кантонском, или фунг швај, на мандаринском, можда делује као још једна помодност дизајна, али у Кини је то веома озбиљна ствар. Преведена буквално као „ветар” и „вода”, ова древна традиција – шта у Кини није древно – има своја јасна правила хармоније.

Све је важно: којом бојом фарбате зидове, како постављате намештај, слике, огледала, цвеће. Који правац или страна света је најбоља док спавате, једете, пратите телевизију.

Ако школа гледа на зграде везане за брда или се граничи са водом, то је добро. Уколико је пред њом нешто што личи на троугао, то је лоше. Улази се тако пројектују да омогућавају улазак позитивне енергије, а огледала имају сврху да повећају простор, унесу корисну чи енергију, богатство и здравље и одбију лошу енергију.

Тако је 300 метара висок небодер Кинеске банке, подигнут 1990. како би доминирао градом и симболисао британски повраћај Хонгконга матици, постао повод ратовања које ни данас није престало.

Облакодер ми делује као блештави кристал уринут у небо, али кажу да ова зграда, која је годинама била највиша грађевина света ван САД, има један од најгорих фенг шуа – пројектована је, посебно при врху, са много оштрих троугаоних линија.

Архитекта је тврдио да је то било неопходно због одбране од јаких монсунских ветрова. Људи пак мисле да шири зло. Верују у лоше вибрације.

После предаје Хонгконга Кини 1997, његов први администратор одбио је да живи у згради у близини банке.

Сасвим друга прича окружује највећу локалну Хонгконг и Шангај банку, тријумф савремене архитектуре подигнут 1985. по тадашњих милијарду долара. Иза каскадне фасаде крије се чудо компјутерске технике која управља брзином лифтова или позицијом 480 прозора како би током дана у зграду убацивали светлост.

Али, кажу, степеништа су измештена да не би била у директној линији са улазом. Зли дуси путују само праволинијски. Фенг шуи.

По овим прастарим правилима грађена је још 1559. и чувена Ју башта у старом делу Шангаја. Идем цикцак стазама прављеним тако да би шетња између маникираног зеленила, гранитног камена и воде била што дужа.

Таоистички свештеник који је надгледао подизање врта побринуо се да ова хармонија природе буде у складу са фенг шуијем.

Можда би рекли да је то сујеверје. Кинезима свакако није. То је веровање које опстаје упркос драматичном продору модерности у свакодневни живот. Прошао сам кроз Шам Шуи По, једно од најстаријих и најгушће насељених предграђа овог града од седам милиона становника.

Посматрам старца како нешто стрпљиво прави од папира. Личи ми на оно што Јапанци зову оригами. „Јесте”, каже возач и нуди објашњење. „Направиће модел ствари која је била омиљена некоме њему драгом, ко је умро. Онда ће га запалити – како би покојнику осигурао удобан живот на оном свету.”

Сличне тешко докучиве тајне крије и кинеска кухиња. Препоручује се да јела и начин сервирања такође буду усклађени са принципима фенг шуија.

Јела са слажу у пет редова.  У првом реду су, окренутом северу, табле са именима гостију. У другом реду су, слева надесно, јела од рибе и меса. Глава рибе треба да гледа ка истоку, правцу излазећег сунца који симболише просперитет. Супе су у трећем реду. По четвртом се, од запада ка истоку, слажу риба, поврће, пикантни купус – кимћи и слатка пиринчана супа која је десерт. Пети ред, који оличава понос, срећу и наду, намењен је воћу и ређа се од црвеног ка белом.

Филозофско и теолошко проницање у те тајне оставио сам другима. Допустио сам да ме у незваничној кулинарској престоници Азије понесе кантонска храна.

Хонгконг има ресторане свих светских кухиња, 11.000, али држим се правила „мисли глобално, храни се локално”.

Овде се радње отварају у девет или касније, али јевтини ресторани намењени радничкој класи чекају госте већ од шест ујутру. Локалци се ту окупљају око округлог стола за доручак или ручак. Уз типично кантонске залогаје „дим сума” пију чај. Та врста обеда зове се „јум ча”, што буквално значи пити чај. „Дим сум” – у преводу додирните срце – служи се свуда. Чак и у ресторану који је награђен једном престижном Мишленовом звездицом.

Некада су жене улицама, по којима су се мешали мириси рибе и зачина, гурале метална колица са бамбусовим корпама гласно узвикујући имена јела. Данас постоје менији на енглеском, али су од мале користи: већина „дим сум” ресторана дневно припрема између 15 и 100 варијанти залогаја са кантонског репертоара – на коме је 2.000 јела!

Упутио сам се на велики брод-ресторан „Џамбо” усидрен у једној од градских марина.

Тесто пуњено свињетином, раковима, пасуљом или другим поврћем. Нудле, кнедле, резанци, палачинке, пролећне ролнице. Пиринач, лотусов лист, поврће, алге. Пачетина, пилетина, говедина, ребарца. Каталози риба и плодова мора. Кувано на бамбусу, печено, пржено, барено. Зачињено соја сосом, сосом од острига, пиринчаним сирћетом, сезамовим уљем...

Локалци уз „дим сум” махом пију чај. Изненадио сам се да Кинези са севера листове чаја зову „чаје”. Мора да нам је Марко Поло донео име.

Још од времена старих династија, постоји уметност испијања и припреме чаја. Одабир, кување воде, посуде, време, све то чини „ча дао”, уметност коју су Јапанци научили од Кинеза.

Чај, најчешће зелени, јасминов или црни, важан је део кинеске културе живљења. Церемоније пијења су различите. У чајџиницама су стриктније, у ресторанима опуштеније. Иако сам на крају сваког оброка попио чај од јасмина, признајем да сам прекршио гастрономски фенг шуи Кине. Пио сам укусно пиво „ћинтао”. Надам се да нисам битно пореметио јинг-јанг.