Od našeg dopisnika
Atina, 22.  februara – Grci su ozbiljno zabrinuti ali i ljuti na vlast, i – Evropu! Osećanja su pomešana zavisno od toga koliko je koga kriza pogodila: od neverice da je sve tako crno, preko očaja zbog izgubljenog posla, nade da će pomoć odnekud stići. Generalno, Grci su ogorčeni jer se, kako kažu, osećaju prevarenim, pokradenim...

Činjenicu da je spoljni dug veći od 340 milijardi evra, da je deficit budžeta preko 12,7 posto, da je vlast prikazivala lažirane finansijske podatke Briselu zbog čega su danas postali „crne ovce”, Grci doživljavaju kao nešto odvojeno od njih samih...

„Prevarili su nas! Stavljali su ruku u naš džep, godinama su potkradali naše fondove, uvek su se izvlačili iz svake finansijske afere koja je obelodanjena. Niko od njih nije odgovarao, nije objasnio gde su milioni iz penzijskih fondova, koliko je koštala Olimpijada, gde su pare koje su strane firme za beneficije na našem tržištu uplaćivale na račun ministara i partija... Sve se završavalo samo dobrovoljnim ostavkama ili smenama, a mi smo na sve to zatvarali oči”, ljutito kaže Kirijaki Belesi, bankarski službenik.

Zavisno od partijske obojenosti, Grci su skloni da optuže prošlu ili sadašnju vladu mada, u isto vreme, znaju da se decenijama vlast vrti samo između nekoliko porodica. Ali, od toga im, kažu, nije lakše. Smatraju da su prevareni i grčevito se opiru činjenici da će upravo oni – narod – morati da podnesu sav teret radikalnih reformi koje podrazumevaju nove poreze, novi PDV koji će sa 19 skočiti na 21 posto, skuplji benzin, kresanje plata za 10 i 20 posto u javnom sektoru, u državnoj službi... Ne žele da prihvate činjenicu da će penzioni uzrast biti povećan i usklađen sa evropskim, da će biti novih otpuštanja, da će se zaustaviti rast penzija... Najviše ih boli činjenica da više neće dobijati 13. i 14. platu na koju su navikli.

„Ne može samo narod da snosi sve teškoće. Moraju da se solidarišu oni koji imaju mnogo više od nas, ne može Evropa da na naša pleća navaljuje sve probleme. Hoće da nam dovedu supervizore, da kontrolišu šta radimo i kako dišemo”, žali se Marija Lakopuli, frizer u čijoj je radnji danas mnogo manje klijentele nego ranije. „Slušam šta pričaju mušterije i u pravu su oni koji kažu da je neko u Evropi morao da zna i vidi šta se u Grčkoj dešava, da primeti da su podaci lažirani. Jasno je da je i tamo neko umešao prste i zatvarao oči, a sada su, navodno, otkrili kako je sve bilo – falsifikat! Mi smo se zaduživali, lagodno živeli ali je, izgleda, đavo došao po svoje!”

Činjenica je da su Grci uvek lagodno živeli poštujući mediteransku tradiciju, pravo na odmor, svoju kafu, piće, cigaretu ali i – štrajk. U duhu demokratskih načela koja su odavde i potekla, nisu propuštali da u tradicionalnim, prvomajskim i ostalim manifestacijama ili generalnim štrajkovima iskažu svoje nezadovoljstvo... Razlog je uvek postojao i kod Grka je štrajk, pored demokratskog prava, prerastao u naviku od koje ne mogu da se odviknu ni sada kada je zemlji teže nego ikada.

Jer, kako objasniti činjenicu da „Papandreuov restriktivni plan izlaska iz krize”, podržava 78 odsto anketiranih a u isto vreme, u sredu 24. februara deo nacije izlazi na zakazan generalni štrajk. U trenutku kada su oči cele Evrope i sveta uprte u Grčku koja kaže da ne želi tuđi novac ali, istovremeno, nekako mora da se izvuče iz krize i dugova, sada kada joj na evropskom nivou određuju sudbinu, radnici u javnom i privatnom sektoru nameravaju da parališu celu zemlju... Neće biti aviona, vozova i brodova, javnog prevoza... Život u sredu staje u celoj Grčkoj, sindikati izvode radničku klasu na ulice. Njihov moto je neslaganje sa vladinim merama restrikcije, protiv smanjenja plata, protiv novih taksi...

Teoretski, Papandreua podržavaju u borbi za bolje sutra, a u isto vreme, u praksi – carinici nedelju dana blokiraju granične prelaze, nema benzina, taksisti štrajkuju, ne rade kontrolori letenja, radnici ministarstva finansija svom ministru blokiraju ulaz u zgradu, na radno mesto... Je li to u pitanju nedostatak radničke i nacionalne svesti, ili je nešto sasvim drugo, pokušavaju da u TV debatama i za okruglim stolovima odgonetnu stručnjaci.

Kad Grke pitate da vam objasne tu radničku, kako kažu, demokratsku logiku – oni ćute! Kao da nisu sigurni, šta je starije: „kokoška ili jaje”! Ali, ne pristaju da bar mesec-dva u Grčkoj ne bude štrajkova, da sindikati ućute, da se premijeru da, ako ne otvorena, ono bar prećutna podrška. Naravno, u praksi, a ne samo u teoriji i ispitivanjima javnog mnjenja!

Da je teško i da je kriza ozbiljno udarila, da je stigla i do praga svesti većine ljudi, svedoči svakodnevni život. On je zamro, na ulicama Atine nije ni veselo ni bučno kao što je nekada bilo. Samoposluge su mnogo praznije nego pre, mnoge prodavnice su zatvorene, čak je i prigradska opština Glifada u kojoj je uvek bilo naroda postala nekako sumornija nego ranije. Kafane i restorani su dugo odolevali, ali i oni posustaju. Posetilaca je prvi put ove godine manje, noćni klubovi skraćuju radnu nedelju.

U ozbiljnom je porastu kriminal, pljačke banaka, prodavnica, ulični napadi, otimanje tašni u po bela dana, čak i ubistva za malu sumu novca. Za Grčku, koja je do samo pre nekoliko godina važila za najbezbedniju evropsku zemlju, ovo su nove pojave.

Jedna reklama na TV već danima nam privlači pažnju: „dođite i pazarite jevtinije nego ikada! Kao u vreme – DRAHME!”

Jasmina Pavlović-Stamenić