Од нашег дописника
Атина, 22.  фебруара – Грци су озбиљно забринути али и љути на власт, и – Европу! Осећања су помешана зависно од тога колико је кога криза погодила: од неверице да је све тако црно, преко очаја због изгубљеног посла, наде да ће помоћ однекуд стићи. Генерално, Грци су огорчени јер се, како кажу, осећају превареним, покраденим...

Чињеницу да је спољни дуг већи од 340 милијарди евра, да је дефицит буџета преко 12,7 посто, да је власт приказивала лажиране финансијске податке Бриселу због чега су данас постали „црне овце”, Грци доживљавају као нешто одвојено од њих самих...

„Преварили су нас! Стављали су руку у наш џеп, годинама су поткрадали наше фондове, увек су се извлачили из сваке финансијске афере која је обелодањена. Нико од њих није одговарао, није објаснио где су милиони из пензијских фондова, колико је коштала Олимпијада, где су паре које су стране фирме за бенефиције на нашем тржишту уплаћивале на рачун министара и партија... Све се завршавало само добровољним оставкама или сменама, а ми смо на све то затварали очи”, љутито каже Киријаки Белеси, банкарски службеник.

Зависно од партијске обојености, Грци су склони да оптуже прошлу или садашњу владу мада, у исто време, знају да се деценијама власт врти само између неколико породица. Али, од тога им, кажу, није лакше. Сматрају да су преварени и грчевито се опиру чињеници да ће управо они – народ – морати да поднесу сав терет радикалних реформи које подразумевају нове порезе, нови ПДВ који ће са 19 скочити на 21 посто, скупљи бензин, кресање плата за 10 и 20 посто у јавном сектору, у државној служби... Не желе да прихвате чињеницу да ће пензиони узраст бити повећан и усклађен са европским, да ће бити нових отпуштања, да ће се зауставити раст пензија... Највише их боли чињеница да више неће добијати 13. и 14. плату на коју су навикли.

„Не може само народ да сноси све тешкоће. Морају да се солидаришу они који имају много више од нас, не може Европа да на наша плећа наваљује све проблеме. Хоће да нам доведу супервизоре, да контролишу шта радимо и како дишемо”, жали се Марија Лакопули, фризер у чијој је радњи данас много мање клијентеле него раније. „Слушам шта причају муштерије и у праву су они који кажу да је неко у Европи морао да зна и види шта се у Грчкој дешава, да примети да су подаци лажирани. Јасно је да је и тамо неко умешао прсте и затварао очи, а сада су, наводно, открили како је све било – фалсификат! Ми смо се задуживали, лагодно живели али је, изгледа, ђаво дошао по своје!”

Чињеница је да су Грци увек лагодно живели поштујући медитеранску традицију, право на одмор, своју кафу, пиће, цигарету али и – штрајк. У духу демократских начела која су одавде и потекла, нису пропуштали да у традиционалним, првомајским и осталим манифестацијама или генералним штрајковима искажу своје незадовољство... Разлог је увек постојао и код Грка је штрајк, поред демократског права, прерастао у навику од које не могу да се одвикну ни сада када је земљи теже него икада.

Јер, како објаснити чињеницу да „Папандреуов рестриктивни план изласка из кризе”, подржава 78 одсто анкетираних а у исто време, у среду 24. фебруара део нације излази на заказан генерални штрајк. У тренутку када су очи целе Европе и света упрте у Грчку која каже да не жели туђи новац али, истовремено, некако мора да се извуче из кризе и дугова, сада када јој на европском нивоу одређују судбину, радници у јавном и приватном сектору намеравају да паралишу целу земљу... Неће бити авиона, возова и бродова, јавног превоза... Живот у среду стаје у целој Грчкој, синдикати изводе радничку класу на улице. Њихов мото је неслагање са владиним мерама рестрикције, против смањења плата, против нових такси...

Теоретски, Папандреуа подржавају у борби за боље сутра, а у исто време, у пракси – цариници недељу дана блокирају граничне прелазе, нема бензина, таксисти штрајкују, не раде контролори летења, радници министарства финансија свом министру блокирају улаз у зграду, на радно место... Је ли то у питању недостатак радничке и националне свести, или је нешто сасвим друго, покушавају да у ТВ дебатама и за округлим столовима одгонетну стручњаци.

Кад Грке питате да вам објасне ту радничку, како кажу, демократску логику – они ћуте! Као да нису сигурни, шта је старије: „кокошка или јаје”! Али, не пристају да бар месец-два у Грчкој не буде штрајкова, да синдикати ућуте, да се премијеру да, ако не отворена, оно бар прећутна подршка. Наравно, у пракси, а не само у теорији и испитивањима јавног мњења!

Да је тешко и да је криза озбиљно ударила, да је стигла и до прага свести већине људи, сведочи свакодневни живот. Он је замро, на улицама Атине није ни весело ни бучно као што је некада било. Самопослуге су много празније него пре, многе продавнице су затворене, чак је и приградска општина Глифада у којој је увек било народа постала некако суморнија него раније. Кафане и ресторани су дуго одолевали, али и они посустају. Посетилаца је први пут ове године мање, ноћни клубови скраћују радну недељу.

У озбиљном је порасту криминал, пљачке банака, продавница, улични напади, отимање ташни у по бела дана, чак и убиства за малу суму новца. За Грчку, која је до само пре неколико година важила за најбезбеднију европску земљу, ово су нове појаве.

Једна реклама на ТВ већ данима нам привлачи пажњу: „дођите и пазарите јевтиније него икада! Као у време – ДРАХМЕ!”

Јасмина Павловић-Стаменић