Загреб – Вест да у Хрватској група грађана оснива тзв. хрватску православну заједницу чији је циљ формирање аутокефалне хрватске православне цркве изазвала је за сада бурну полемику на интернет сајтовима, док реакције власти и институција у Загребу практично нема. Једино се до сада огласио саборски заступник Самосталне демократске српске странке Ратко Гајица из Книна:

„Пристојно је не одрећи никоме право да се изјашњава, али овде се ипак ради о акцији која је политичке природе, иако на први поглед носи другачији назив. Ако оснивање самосталне православне цркве у Хрватској има политички циљ, онда то мени није симпатично и мислим да није добар потез. Уз све тешкоће које Срби у Хрватској имају, јако је важно да се очува и негује национални идентитет, да се заштите вредности које су Срби генерацијама у Хрватској стварали.“

Гајица каже да у демократским друштвима није проблем када неко жели да оснује неку верску заједницу, али је велики проблем ако тиме негира неку националну и етничку групу, а камоли народ.

„А управо то се дешава с оснивачима ове хрватске православне заједнице. Из онога што се може видети на њиховом интернет сајту, ХПЗ се заснива на ’ендехазији’ када су усташе измислиле ’Хрватску православну цркву’ да би очистиле хрватски простор од Срба“, додаје овај саборски заступник.

Најава формирања ХПЗ није превише узнемирила митрополита загребачко-љубљанског Јована. „Не знам колико има Хрвата који су православни, али њихов број је сигурно веома мали. Вероватно је реч о људима из мешовитих бракова и они могу по закону основати удружење. Али да би неко у православном свету добио цркву, мора да испуни за то прописане канонске услове. У противном, ако држава и одлучи да региструје неку верску заједницу која би се звала ’хрватска православна црква’, она ће имати статус тзв. Црногорске православне цркве коју предводи екскомуницирани Мираш Дедеић. Нико је неће признавати у православном свету“, објашњава митрополит Јован.

Иначе, Хрватска православна црква постојала је само три године и није је признавала ниједна аутокефална православна црква. Основао ју Анте Павелић указом 3. априла 1942. године по наређењу немачких власти, а циљ јој је био да онемогући утицај Српске православне цркве у Независној држави Хрватској.

Најављујући оснивање ХПЦ Павелић у једном говору 1942. године поручио: „У православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве.“

За поглавара ХПЦ поглавник је поставио тадашњег митрополита јекатеринославског и новомосковског Гермогена, члана Светог синода Руске заграничне цркве коју су руски емигранти основали у Сремским Карловцима после Октобарске револуције. Свети синод СПЦ у окупираном Београду одмах је осудио неканонски чин оснивања ХПЦ, а Свети синод Руске заграничне цркве је Гермогена ставио под забрану свештенодејства.

Митрополит загребачко-љубљански Јован подсећа да су у тадашњој ХПЦ свештеници углавном били руски емигранти. „Било је, нажалост, и неких наших Срба као свештеник Јоца Цвијановић који је заједно са Гермогеном стрељан у јуну 1945. године.“

Проф др Вељко Ђурић Мишина, аутор студије „Усташе и православље: Хрватска православна црква“, каже да је позадина оснивања хрватске православне заједнице политичка с циљем да се застраше Срби и Српска православна црква у Хрватској. По попису из 2001. године у Хрватској има више од 300.000 Срба. Како каже овај историчар, поједини екстремни кругови у Хрватској и данас говоре како број Срба у Хрватској треба да буде испод три одсто (сада је око четири), а осим тога СПЦ располаже великом имовином која није још сва враћена.

„Иконографија сајта www.hrvatskipravoslavci.comje усташка. Знак хрватске православне заједнице је исти као и Хрватске православне цркве Анте Павелића. На сајту спомињу и заслуге Савића Марковића Штедимлије који је у НДХ био главни уредник часописа ’Хрватска православна црква’. Преко овог гласила Павелић је ширио своју пропаганду“, истиче Вељко Ђурић Мишина, додајући мање познати детаљ. Устав тадашње Хрватске православне цркве писао је Антонио Јерков, активни члан Усташке младежи. Јерков је касније писао и устав још увек канонски непризнате Македонске православне цркве која се средином шездесетих година прошлог века одвојила од СПЦ.

Р. Арсенић – М. Пешић