Русија је спремна за хармонизацију односа са САД, као и са НАТО, у решавању заједничких проблема, поручио је руски председник Медведев у обраћању српским парламентарцима. То је реченица крупног калибра. Не би требало сумњати да се такви иступи брижљиво припремају и редигују, уз настојање да поруке буду разумљиве домаћем аудиторијуму, али и у довољној мери дипломатске за све оне којима суупућене. Ипак, тај став као да је измакао пажњи наше најшире јавности и тек овлаш је коментарисан у домаћим медијима. Некима је можда и засметао. Највећа пажња домаће јавности усмерена је ка економским и политичким односима Београда и Москве. Тачније, њиховом даљем унапређењу и јачању. Ипак, ни један билатерални дијалог две државе не одвија се у вакууму, поготово када се ради о партнеру из круга великих актера светске сцене. Агенда, планови и приоритети великих су глобалних размера, док мали свој наступ и проблеме морају да усклађују са, поред осталог, динамиком и садржајем односа великих.

Управо због тога може бити корисно да погледамо шта су основне карактеристике актуелних и будућих веза Вашингтона и Москве. Јер, опсесија историјом може да затамни поглед на непосредну будућност. Сведоци смо реконфигурације односа Вашингтона и Москве, процеса који је доскора изгледао скоро немогућ. Поготово у фази узлета америчког униполарног момента на почетку овог века.

Савремени свет је постао превише раван за униполарност. Глобализација је реалност, а не питање избора. Управо тај најшири контекст који се може дефинисати као међуполарност (међузависност плус мултиполарност) приморава и најјаче да се прилагођавају и траже нове путеве очувања мира и безбедности. Глобални изазови су нетипични и превелики за било ког актера на светској сцени, па чак и за најјачег и најутицајнијег, а економска и финансијска криза је додатно разбистрила светске хоризонте и приземила амбиције најмоћнијих. У таквим условима нова америчка администрација је понудила Русији ресетовање односа.

То се најлакше разуме као нови почетак, што укључује не само инвентар целокупних односа, већ и тражење одрживих решења и перспектива за односе. Истовремено, у односима Москве и Вашингтона је нагомилана велика количина неповерења и сумњи, па је са обе стране неопходна подједнака количина политичке воље и тражења ефикаснијих канала сарадње да би се кренуло напред. Политичка инерција и хладноратовски рефлекси су главни противник ресетовања, односно хармонизације.

Када је председник Америке Обама, приликом прве посете Москви, изјавио да Вашингтон жели снажну, мирољубиву и просперитетну Русију, то је била дуго очекивана музика за уши већини у Кремљу. А када је ових дана опет у Москви, шефица Стејт департмента томе додала и намеру развоја партнерских односа у решавању неких од најтежих изазова савременог света, то је већ упућивалона учвршћење и стабилизовање новог правца. Вашингтон је очигледно на курсу интеграције, а не искључења Русије из светских послова. Сасвим реално и прагматично – нема решења за проблеме пролиферације нуклеарног оружја, тероризма и, не последње, климатских промена, без сарадње и ојачаног дијалога Вашингтона и Москве.

Просто, одговорност је, не само ту, подељена. Наравно, не ступа се на пут без препрека. Приоритети две стране су различити, биће нових неспоразума, пре свега у односу на руско блиско суседство, јер су ту погледи дијаметрално удаљени. Ипак, оптика је промењена. Тежи се обострано добитним решењима. Сарадњи, а не конфронтацији. Широка дискусија је увод у разумевање, а то опет предуслов за приближавање и договор.

Ресетовање односа укључује редизајнирање уговора. Билатералних и мултилатералних, са повраћеним ентузијазмом САД око улоге УН, што одговара и Москви. Пре свега оних о нуклеарном наоружању, увек кључних у америчко-руским односима, делу који по претњи представља вероватно једини делатни реликт хладног рата. Тај потврђени лакмус тест стања у односима је на путу да доведе до значајног, преломног искорака до краја ове године. Све извеснији нови СТАРТ уговор и додатна, могуће досада највећа редукција нуклеарног наоружања широко би отворила врата за даљи напредак и подигла ниво међусобног поверења.

Уосталом, слично ефекту одлуке о одустајању САД од антиракетног штита у Европи са низом, мање или више видљивих, позитивних последица по преговоре о иранском нуклеарном програму. Пробој око Ирана са прижељкиваним дипломатским, а не војним исходом, био би уз СТАРТ споразум кључни доказ да ресетовање почиње да функционише. То би представљало обострани успех и подстрек на даље искораке. Сва одржива решења су увек политичка.

Слично важи и за руски анимозитет према НАТО и његовом ширењу. Москва не спори значај мисије алијансе у Авганистану, свесна ризика који би се прелили у њено суседство у случају неуспешног исхода. Уосталом, тешко је говорити о ресетовању односа Вашингтона и Москве, а искључити могућност или перспективу тешње сарадње НАТО-аи Москве. Отуда у последње време и низ порука у том правцу. На прагу смо времена где државе нису по аутоматизму супарници или савезници.

Из видног поља се не сме испустити ЕУ где има и подршке и резерви у односу на ресетовање. Подршка је резултат свести о ширим позитивним ефектима овог тренда по значај и улогу Уније у савременом свету, а резерве из бојазни да САД смањују пажњу према новим чланицама. То је ових дана већ и самом својом турнејом, а дакако и изјавама, категорично одбацио потпредседник Бајден.

Дакле, порука председника Медведева у Београду вероватно би могла да значи да се Русија враћа на светску сцену и њен балкански делић, али и да своје кључне приоритете и амбиције жели да хармонизује са САД. Шта то све може да донесе било би и рано и преамбициозно износити, али да се ствари на глобалној сцени суштински мењају не би требало сумњати. Када се томе дода подршка Медведева европским настојањима Србије, изгледа да је одговор на за нас кључно питање у основи јасан. И Вашингтон и Москва желе Србију у ЕУ, а део око евроатлантских (НАТО) интеграција остаје тема за будућност. И то питање, хтели или не хтели, боље да посматрамо кроз призму ресетовања, односно хармонизације. Уосталом као и руски предлог о новој безбедносној структури у Европи.

Аутор је председник Форума за међународне односе Европског покрета у Србији