Искушења „доброг рата”

Кабул, 12. јула – Своју базу – јер америчка амбасада у Кабулу и није ништа друго него једна велика цивилно-војна база (премда у појединим деловима личи на ограђено делукс стамбено насеље, с базеном и тениским тереном) – напустили смо у три блиндирана џипа, који међутим нису формирали колону: одмах су се раздвојили, иако су кренули ка истој дестинацији.

И возач и сувозач имају поред себе запете америчке полуаутоматске пушке „М-4”. Док возач прати саобраћај, сувозач осматра околину и радио-везом врши неку шифровану координацију. Брзо, ипак, пролазимо кроз поподневну кабулску гужву.

Кроз капију, којој претходи стражарско место с добро осигураним грудобраном и рампом, улазимо у један комплекс на периферији града који споља личи на неко складиште, с великим металним халама и понеком контејнерском кућицом. Али већ улазак у једну од њих открива да први утисак вара.

У канцеларији смо Зијаулхака Амархила, шефа „одељења операција на терену”. А налазимо се у комплексу Независне изборне комисије. Повод је да проверимо како теку припреме за друге председничке изборе откако су свргнути талибани. Први су одржани 2004. (победио је Хамид Карзаи), а други су заказани за 20. август. Главни кандидат је опет Карзаи, а супротставља му се 37 противкандидата, међу којима и две жене.

Зијаулхак Амархила, Авганистанац у својим четрдесетим, каже нам прво да је за изборе планирано отварање 28.663 изборна места, али да ли ће сва бити отворена на изборни дан не може да каже. Све ће зависити од безбедносне ситуације која се, по њему, у појединим крајевима земље „погоршава дневно”. Управо је добио је извештај да је један дистрикт у Нуристану пао у руке талибана.

Да се избори заиста припремају темељно показала нам је посета једном од хангара у којем смо затекли призор за који, с обзиром на то где смо, нисмо били припремљени. Наиме, ушли смо у једну добро расхлађену халу у којој су треперила светла са око 400 компјутерских екрана испред којих су седели млади Авганистанци (и понека Авганистанка) и нешто куцкали по тастатурама.

То је „дата центар”, место на којем се верификују бирачки спискови. Оно што је било пријатно изненађење овде била је софистицираност технологије која је коришћена у ову сврху: „биометријски” формулари попуњени на терену прво су скенирани, потом су оператери те податке уносили у посебан електронски формулар, да би онда били проверавани у бази података у централном серверу.

На прошлим изборима, на списковима је, од око тридесет милиона Авганистанаца, било њих око шеснаест милиона. У међувремену, база је допуњена са нешто више од четири милиона нових бирача. И све то организовано, утисак је, много систематичније него у неким „искусним“ демократијама.

Сређени спискови су, наравно, предуслов, али не и гарант успешних избора. У потоњем брифингу у америчкој амбасади с члановима Изборног тима УН, на чијем је на челу амерички амбасадор Тимоти Мајкл Кери, потврђујемо утисак који смо у четвртак стекли у разговорима у америчкој мисији при НАТО у Бриселу: да су предстојећи избори провера да ли је нова америчка стратегија за Авганистан, она коју је у марту обелоданио председник Обама – стратегија „доброг рата” – заиста делотворна.

Зашто авганистански, за разлику од ирачког, заслужује епитет „доброг” и шта је то „добро” у америчком, НАТО и међународном војном и сваком другом ангажовању у овој несрећној земљи која већ 30 година ратује и сама са собом и против страних окупатора?

Сви саговорници о овој теми – а протеклих дана било их је заиста много, како у Бриселу, тако и овде, у Кабулу – инсистирају на једном: Авганистан мора да буде избављен јер ће у противном свет бити много нестабилнији и знатно опаснији.

Ту опасност доносе Ал каида и радикални ислам који су своју деструктивност уверљиво показали 11. септембра 2001, спектакуларним нападима на Њујорк и Вашингтон. То је био почетни повод да се војно интервенише у Авганистану и да та интервенција потом добије покровитељство УН и НАТО партнерство.

Али стратегија која је тамо вођена под Бушовом администрацијом показала је да проблем не може да се реши само војним средствима. Сви сада подвлаче „свеобухватан приступ” и наглашавају „регионалну слику” – да Авганистан не може да се стабилизује без ангажовања Ирана, Пакистана и Индије. Па и Русије, која већ сарађује, како нам рече један високи амерички НАТО функционер, „периферно, али суштински”.

По новој доктрини „доброг рата”, ликвидација непријатеља (талибани, побуњеници, терористи и криминалци), само је 25 одсто посла. Осталих 75 одсто је – придобити Авганистанце.

А они ће бити придобијени ако ми се осигура оно најнеопходније: безбедност, правда и пружи прилика да живе и раде. „Нема безбедности без дугорочног развоја и обрнуто”, остало ми је подвучено у бележници.

Лепо звучи – али како дотле стићи? Сада смо у „стаб илизационој фази”, рекао нам је један од четири америчка амбасадора, колико је данас, на разним дужностима, у Кабулу. Хаос је увек ишао на руку талибанима, приметио је други.

Трећи нам је објаснио да постоји још један проблем: како да нашима код куће објаснимо зашто смо овде.

Сви се при том слажу да је ова година у том погледу „критична”, а избори који треба да у пракси потврде оно што изгледа сасвим лепо у теорији, сасвим су близу.