Исланђани „пуцају” од беса. За свега неколико дана више од 60.000 становника малог острва потписало је петицију против плаћања 3,8 милијарди евра дуга странцима. Љути Исланђани траже да председник државе Олафур Рагнар Гримсон стави вето на одлуку парламента о враћању дуга Великој Британији и Холандији као и да се о судбини спорног закона одлучи на референдуму.

Одлука о плаћању дугова три пропале банке усвојена је 30. децембра, на седници исландског парламента. Тада је тесном већином: 33 гласа „за” и 30 „против” усвојен закон који предвиђа исплату дуга који од Исланда потражују Велика Британија и Холандија. Реч је о заиста огромној суми новца које би Исланђани требало да отплате до 2024. године. Рачуница каже да је сваки од 320.000 становника острва, статистички гледано, дужан више од 12.000 евра.

Поменута сума – 3,8 милијарди евра – настала је у вртлогу светске кризе који је повукао у пропаст три водеће исландске банке. Њихов потпуни крах спречила је исландска влада, банке су национализоване али је то, истовремено, значило да држава преузима и њихове обавезе према клијентима.

Потраживања су била импресивна. Према неким незваничним подацима којима барата аустријски дневник „Стандард” исландске банке дуговале су, у тренутку колапса, иностраним потражиоцима, чак 42 милијарде евра.

Исландски банкари „мамили” су годинама, високим каматама клијенте из Западне Европе и све је функционисало до ерупције светске кризе. Исландске банке тада су „попуцале” а њихова пропаст завила је у црно велику армију европских клијената. Највише „жртава” исландских Језди и Дафина, више од 340.000, било је у Холандији и Великој Британији. Њихови улози износили су више од 3,8 милијарди евра.

Британска и холандска влада су у међувремену исплатиле својим оштећеним грађанима исландске улоге али су одмах затражиле да Рејкјавик врати овај новац. Исландска влада нашла се у великом шкрипцу. На једној страни морала је да позајмљује новац од Светске банке и ММФ-а како би спасила државу од банкрота док је, на другој страни, требало удовољити захтеву Велике Британије и Холандије. Из једног јединог разлога: Исланд је у међувремену предао кандидатуру за улазак у ЕУ а на том европском путу можда и кључне препреке су милијарде евра које потражују Лондон и Хаг.

Према агенцијским вестима председник Исланда Гримсон одлично је разумео петицију незадовољних сународника и привремено је избегао да потпише закон о плаћању дуга Великој Британији и Холандији. У последњих 65 година шеф исландске државе само једном је одбио да парафира неки закон усвојен у парламенту и тада је шеф државе победио владу. Сада остаје да се види да ли ће се ова прича поновити или ће, пред претњом европског „мача”, председник Гримсон попустити и натоварити земљацима обавезу да врате огроман дуг.

Ж. Ракић