Историчар Патрик Вагнер, професор савремене историје на универзитету Хале-Витенберг, оптужио је Савезну криминалистичку службу Немачке (БКА) као главног кривца што су хиљаде нацисте избегле казну за почињене ратне злочине.

У интервјуу недељнику „Шпигл” професор Вагнер је истакао да је БКА, де факто на нивоу државне полиције, допринела да се почињени злочини заташкају, да доказе прогута мрак, да сведоци утихну... Своју веродостојност, при том, лако је доказао: Вагнер је шеф комисије историчара која истражује историју Савезне криминалистичке службе у Немачкој.

Неприкосновени познавалац, истраживач и аналитичар историје Трећег рајха, започео је своју причу поменом једног владиног саопштења, прочитаном у Бундестагу, у Берлину, пре десетак година: у оквиру парламентарне интерпелације на тему (не)доследног гоњења нацистичких злочинаца, постављено је питање да ли су бивши нацисти, превасходно есесовци, основали и да ли још увек воде Савезну криминалистичку службу.

Владин писани одговор гласио је: „Савезна криминалистичка служба нема никаквих додирних тачака са националсоцијалистичким (нацистичким) структурама... Служба је основана 1951. године, шест година по свршетку Другог светског рата, па је свака евентуална повезаност искључена”.

Према Вагнеру, две трећине руководећих структура БКА регрутоване су из командних редова Гестапоа, војне полиције ГФП (Geheime Feldpolizei) и Криминалистичког бироа Рајха.

„При том нису нужно прећутали или сакрили детаље из своје (ратне) прошлости... Било је довољно да прихвате савет да јавно и гласно не хвале Трећи рајх, да се не декларишу као присталице Хитлера. Тако су, 1958. године, на пример, тридесет и три начелника ресора (од укупно 47) били бивши есесовци”, каже он. „Интерно, реда и козметике ради, покренуте су истраге против стотину од укупно четири стотине службеника, због сумње да су били умешани у ратне злочине током Другог светског рата. Врло детаљна истрага трајала је од 1951. до 1960. године, али није донела негативне резултате – оптужбе против свих стотину осумњичених показале су се као неосноване”.

Централа Савезне криминалистичке службе Немачке (БКА) у Висбадену

На питање „Шпигла”, како се таква структура одразила на рад установе, Вагнер је открио да су „националсоцијалисти на командним местима преусмерили БКА у борбену јединицу која је дејствовала у складу са превазиђеним расним и политичким предрасудама”. „У свакој истрази, вођеној у вишем државном интересу покретана је теза о светској јеврејској завери... Примера ради, после атентата на канцелара Конрада Аденауера, начелник БКА Јозеф Охс је захтевао од владе да му се дозволи да стави у логоре све асоцијалне странце... Истовремено, његов пандан у Државној одбрани (данас: Служба за заштиту уставности) био је Тео Севеке, један од истакнутих, бивших чланова нацистичке партије НСДАП”.

Новинари „Шпигла” су поставили и питање односа старих нациста у БКА и америчке ЦИА, која је све до седамдесетих година имала надзор над немачком криминалистичком службом.

На питање зар нацистичке структуре и њихове расистички мотивисане акције у БКА нису изазвале подозрење ЦИА, Вагнер је одговорио да је са групом историчара добио увид у акте ЦИА, који су до 2007. били под ембаргом.

„Из њих произилази да су барем два челника БКА били на платној листи Американаца, а да је њихова прошлост до детаља била позната Ленглију – то су бивши официри ес-ес-оваца Јозеф Охс, руководећи начелник БКА од 1952. године и Паул Дикопф, од 1965. до 1971. године председник БКА”.