Израелско „арапско пролеће”

Надомак ексклузивнијих кафеа, испод прозора станова за које се плаћа папрена кирија, у срцу Тел Авива протеклих седмица расте својеврсна социјална револуција. Пешачка зона, која се простире средином помало монденског Ротшилд булевара, сада је обојена шареним шаторима и још шареноликијом популацијом која жели исто – више социјалне правде и ниже трошкове живота.

Студенти, пензионери, млади брачни парови са децом, професори, лекари…, ујединили су се у жељи да подигну свој глас и затраже од владе у Јерусалиму да смањи трошкове живота који протеклих недеља у Израелу расту. Само је цена електричне енергије порасла за безмало десет одсто, а током последњих месеци сличан скок се догодио и са ценама становања, хране и горива.

Да овај проблем озбиљно тишти многе Израелце сведочи и то да се овај прави друштвени покрет од 14. јула постепено шири и добијa све више присталица који узвикују „Народ захтева социјалну правду!” На улицама израелских градова 30. јула окупило се око 100.000 људи, потом је претпрошле суботе на улице Тел Авива изашло око 300.000 људи, а протеклог викенда се протест проширио на градове, као што су Хаифа, Еилат, Биршева, Афула и Модијин, где се у сваком окупило најмање по 25.000 људи. Широм Израела се виде транспаренти „Израел је скуп за мене”, „Југ је бесан”, „Негев се буди”, „Ка бољој држави – одмах”, „Људи пре профита”, „Станарина није луксуз”...

На почетку су демонстранти тражили само приступачније цене закупа станова за средњу класу, али се листа захтева постепено проширила, од јефтинијег образовања, преко смањења пореза на промет који износи 16 одсто, до већих плата и свеопште бриге о нарастајућем јазу између богатих и сиромашних.

„Све је тежи живот средње класе у Израелу, тешко је подизати децу, тешко је наћи одговарајући стан. Просто не можете више да трпите, већ просто морате да изађете на улицу и протестујете”, каже Нога Клингер, који је редован на протестима на улицама Тел Авива.

Просечна зарада једног Израелца износи око 2.500 долара месечно, док наставници и социјални радници зарађују и мање од 2.000 долара. Са друге стране, изнајмљивање трособног стана у центру Јерусалима кошта до 1.500 долара месечно, још више су закупнине станова у Тел Авиву. Цена стана од 100 квадрата у некој од бољих градских зона у Јерусалиму и Тел Авиву је око 600.000 долара, док је за оне на периферији потребно издвојити од 200.000 до 300.000 долара. Поређења ради, кућу, за коју је у САД неопходно издвојити 100.000 долара, у Израелу је неопходно дати 300.000 долара, при чему је просечна плата у САД 55 одсто већа од просечне плате у Израелу.

Суочен са нарастајућим социјалним бунтом који, према резултатима анкета, подржава више од 80 одсто израелских грађана, премијер Бенјамин Нетанијаху је био принуђен да формира посебан одбор, који чине одабрани министри и водећи економски стручњаци, са задатком да у року од месец дана понуди решења за побољшање услова живота грађана.

Док премијер сматра да би требало имати на уму озбиљне проблеме са којима се у овом тренутку суочава светска економија, израелска опозиција, предвођена Кадимом на чијем челу је Ципи Ливни, оптужила је Нетанијахуа да је одбор формирао само да би „купио време”. Израелски посланици су јуче прекинули своје годишње одморе због ванредне седнице Кнесета (израелски парламент) посвећене социјалним немирима у земљи.

Док се овај бунт означава као својеврсно израелско „арапско пролеће”, аналитичари оцењују да су протести добили велику подршку грађана, између осталог, и због чињенице да ни на који начин нису повезани са израелско-палестинским односима.

У односу на земље у региону, Израел има поприлично добре економске резултате за ову годину са предвиђеним економским растом од 4,8 одсто и стопом незапослености од само 5,7 одсто. Међутим, демонстранти кажу да пословни картели спречавају многе грађане да живе у благостању, истичући да се поприлично повећао јаз између богатих и сиромашних.

Да ово није само утисак грађана, сведочи и чињеница да из године у годину за Израел расте такозвани Ђинијев коефицијент, који је показатељ неједнакости у расподели укупног дохотка. У 2010. Ђинијев коефицијент за Израел је износио 39,2 одсто, што га сврстава међу земље са великим социјално-економским разликама. Томе иде у прилог и процена међународне финансије корпорације „Ситигруп” да у Израелу 10 најбогатијих породица поседује око 30 одсто акција на берзи.

Н. Радичевић