Један Путин, две Русије

Шала која се проширила Русијом након објаве развода председника Владимира Путина и његове супруге Људмиле Александровне – по којој ће бивши супружници имовину поделити поштено, по линији Урала – спада у ретке реакције на председников излазак из брака.

Ако одлука Путина и Александровне да свако крене својим путем није посебно заинтересовала Русе, једна друга одлука могла би и те како да их се тиче.

Реч је о одлуци Сверуског народног фронта (ОНФ) који је, после две године незваничног постојања, за свог лидера изабрао управо Путина. О одлуци се није гласало. Донета је акламацијом свих учесника конгреса Фронта 12. јуна у Москви, на Дан Русије.

Симболика није случајна. Како је најављено, ОНФ ће деловати као права пропредеседничка партија „изникла из народа”. Њени чланови неће имати никакве посебне повластице. Моћи ће да се подиче тек партијским значкама.

Међу следбеницима руског председника има угледних имена, међу њима и прва жена космонаут, херој СССР-а Валентина Терјешкова. Ту су и поједини чланови партија „Јединствена Русија”, „Патриоти Русије”, „Родина”.

Да ли је у случају ОНФ реч о „резервној партији власти”, створеној како би се, према писању „Фајненшел тајмса”, успорио пад популарности Путина? Или је, како тврде руски комунисти, у питању „политтехнолошки пројекат са циљем опстанка Путина на власти” ипокушај да поправи све лошији имиџ владајуће „Јединствене Русије” коју противници карактеришу као партију „превараната и лопова”?

Путин је ОНФ описао као „снагу способну да спроведе у живот све државне планове, вољу свих грађана, способну да уједини нацију”.

Колико питање „уједињења нације” има места, могло је да се види исте вечери. Оснивање ОНФ пропраћено је у Москви неуобичајено масовним демонстрацијама незадовољника садашњим стањем у држави.

Један од најугледнијих руских блогера Алексеј Наваљни успео је то вече у центру престонице да окупи више о 6.000 истомишљеника.

„Раније сам на овакве скупове долазила како бих властима указала на то да су дужне да одговарају пред народом. Овај пут сам дошла да бих себи доказала да нисам сама, и да су Русији заиста нужне промене”, потврдила је једна од учесница протеста.

Према писању Јулије Смирнове, дописнице немачког „Ди Велта”, поверење Руса у политичке партије је у константном паду. Управо стога, формирање ОНФ као нека врсте алтернативе „Јединственој Русији” могло би да помогне Путину. Бирачи га не би толико везивали за партију власти колико је то сада случај. Пред следеће изборе то је свакако податак о којем ваља водити рачуна.

Путин је по доласку на власт 2000. имао јасан посао: извући државу из рата у Чеченији и из економског, социјалног блата у које је земљу увалио први руски председник Борис Јељцин. Сваки позитиван резултат, на било којем од поменутих сектора, чинио се тада као корак од седам миља. Али, када су минула „тешка времена”, кораци су се знатно скратили, а у неким моментима и повели у контрасмеру.

Да ли је Путин на том свом путу створио неки нови „култ личности”? Неуспешна епизода са председниковањем Дмитрија Медведева казује да у Русији тренутно нема много алтернативе када је реч о личности шефа државе.

Но, нејасна је алтернатива са друге стране, опозиције.

Ко су онда прави грађани Русије: они који акламацијама поздрављају сваки Путинов потез, или они који демонстрирају на Балотном тргу? Неки трећи чији се глас не чује, али не стога што га нема, већ што му две групе не дозвољавају да се чује?

Да ли је број освојених изборних гласова коначан одговор на питање? Или је истина у ономе што пише опозициона штампа?

Преузимајући кормило ОНФ-а Владимир Путин ће свакако и о томе морати да води рачуна.