Од нашег сталног дописника
Загреб, 26. фебруара – Судећи према тврдњама Туђмановог потпредседника владе и тадашњег министра обнове Јуре Радића, који је протекла два дана као сведок давао исказ пред хашким судом на суђењу тројици хрватских генерала оптужених за ратне злочине почињене над српским становништвом током војне акције „Олуја” и одмах после ње, хрватске власти су све чиниле како би се што више избеглих Срба вратило својим кућама.

„Бит је била створити услове да се врате и Срби и Хрвати, сви који желе хрватско држављанство”, тврдио је Радић, а доказе које му је предочавало тужилаштво које терети генерале за планирано етничко чишћење Срба покушао је да максимално релативизује и протумачи на свој начин.

Тако је Радић тврдио да приликом повратка избеглих „није било дискриминације по националној основи”, али и да је међу тадашњим хрватским функционерима било различитих идеја како да се реши повратак Срба. Према транскриптима, који су у вези са овим били прочитани на суђењу, видљиво је да су неки хрватски политичари, међу којима и сам председник Фрањо Туђман, предлагали да се избеглим Србима исплати накнада за куће и земљу ако потпишу обавезу да одустају од повратка у Хрватску.

„То је била једна од идеја, али она није прихваћена као закључак. Идеја о накнади била је у другом плану, јер напросто нисмо имали новаца”, рекао је на то Радић. О својој у јавности већ познатој изјави с тих састанака код Туђмана да „више никада не би требало допустити да Срба овде буде више од 10 одсто”, на шта је Туђман додао „ма ни десет одсто”, Радић је рекао да се „то односи на стратешки важно подручје између Купе и Уне, где је Хрватска најтања”.

„Хтели смо да се сви Срби врате, али ајмо ту населити десет пута више других грађана”, покушао је да то оправда Радић, а посебно је „одлутао” када је судијама покушао да објасни шта је у тим изјавама мислио под којим појмом: под Србима је, каже, подразумевао оне који су нападали Хрватску, а под другим грађанима Хрвате и све остале који прихватају Хрватску као своју домовину.

У наставку сведочења тужилаштво је на ту тему предочило Радићу његову изјаву: „Дуго нисам видио лепшу слику него кад су Вараждинци и Сплићани ушли у Книн. На зиду сам видио натпис ’Чедо, не буш се врнул’. Треба народу дати што жели”, што је тужитељка овако прокоментарисала: „Чедо је често српско име, ви сте хтели рећи да се Срби не требају вратити!?”

„Ма не, Чедо је колоквијалан назив за четника. То је била порука окупатору да се неће вратити. Бит није Чедо, нагласак је на ’буш’, ја ту говорим о јединству Хрвата. И овде је један оптуженик из Загорја, а други из Далмације”, покушао је Радић да разувери тужитељку и објасни јој „финесе” хрватског језика.

Одмах после сведочења Јуре Радића забележене су и прве реакције у домаћој јавности. Председник СНВ Милорад Пуповац и председник Грађанског одбора за људска права Зоран Пусић посебно су незадовољни Радићевом тврдњом да су у куће српских избеглица насељавани Хрвати „како оне не би пропале, јер се знало да ће повратак Срба бити дуготрајан процес”.

„Свашта. Господин Радић јако добро зна који је био смисао исељавања Срба, јер је један од главних актера политике тог времена. Босански Хрвати нису доведени као чувари имовине, него су доведени да те куће чувају од Срба и спрече њихов повратак, а када су одлазили неретко су те куће биле потпуно девастиране”, каже о томе Пуповац.

„Јуре Радић прича бајке за малу децу! Сећам се као данас и могао бих цитирати Радића када се обраћао избеглицама из Босне. Казао је: ’Ви сте овде дошли да останете, ово ће бити ваше куће.’ Влада се тада поиграла избеглицама и уместо да је искористила међународну помоћ и осигурала им властите домове, она их је поразмештала по туђим кућама с намером етничког чишћења”, напомиње Пусић.

Какву је, иначе, улогу у свему томе имао сам Радић најбоље илуструје надимак који су му тих година дали сами хрватски новинари назвавши га „министром етничког чишћења”. Уосталом, Радић је још приликом свечаног почетка градње новог Масленичког моста у марту 1995. године, значи неколико месеци уочи војне акције „Олуја”, јасно рекао, што су тада пренели медији: „Зашто и ово не рећи јавно: Книн неће дуго бити већински српски град!”

Радоје Арсенић