Од нашег сталног дописника
Брисел, 31. јануара – Поглед низ Улицу Де ла луа од парка испред Краљевске палате у Бриселу пружа се до велике тријумфалне капије километрима далеко. Ова тријумфална капија трећа је по величини у свету, а грађена је за прославу 50. годишњице белгијске независности (постојања). Али, довршена је и свечано отворена тек 25 година касније – 1905. године. Поводом прославе јубилеја државности и велике Националне изложбе, белгијски краљ Леополд Други наложио је изградњу Парка јубилеја (санкантнер) са комплексом зграда. Израду пројекта краљ је поверио амбициозном архитекти Жедеону Бордјуу који је замислио да се два идентична крила камених грађевина споје у великом тријумфалном луку.

Краљ Леополд Други остао је упамћен као градитељ. Одмах по доласку на престо он је започео свеобухватне планове за преуређење Брисела. Током 19. века Брисел је био типичан средњевековни фламански град налик Брижу, Генту и холандским градовима, са уским улицама, двоспратницама од црвене цигле, малим трговима – пијацама и испресецан каналима. Имао је и реку које данас више нема. Међутим, краљ Леополд је желео да својој престоници удахне нови изглед по узору на Париз, а пуну подршку његовим плановима пружио је тадашњи градоначелник Жил Анспак.

Корито бриселске реке Сене затрпано је 1871. године и на његовом месту изграђени су широки булевари, а водоток је преусмерен каналима изван града. Тај неимарски подухват није могао проћи без побуне локалног становништва, али градитељи су ипак порушили радничка насеља уз реку и убедили грађане да је река затрпана пре свега због неконтролисане загађености, у чему је било доста истине. Нова инфраструктура, булевари, паркови и споменици, ницали су на све стране.

Изградња Парка јубилеја започета је 1970. године и већи део пројекта изведен је по плану у наредних 10 година – изграђен је парк површине 30 хектара и две Бордјуове палате у којима су данас музеји, али не и тријумфална капија. Година јубилеја обележена је без овог симбола победе јер испоставило се да је градња прескупа, па су градске власти одустале од његовог финансирања. Краљ ипак није одустао од свог наума. Захваљујући експлоатацији богатства Слободне државе Конго (призната као независна држава 1885. године), чији је он био фактички власник, краљ је финансирао наставак изградње и поставио нови рок за завршетак радова – 1905. годину.

Новац за наставак градње престижног објекта краљ је обезбедио пре свега зарадом од продаје слоноваче и каучука из Конга. Леополд Други био је довољно вешт да убеди цео свет да је мисија његовог Међународног афричког друштва (МАД) у Конгу хуманитарна, а заправо је била експлоататорска. Хенри Мортон Стенли, британски новинар и истраживач, први је од свих Европљана успео да отплови узводно реком Конго и релативно касно (1877. године) открије свет неслућеног природног богатства, а затим се ставио у службу краља Леополда и његовог МАД-а. Стенли је касније провео многе године покушавајући да се одбрани од оптужби за крваво насиље и бруталност којима је поступао према становницима Конга који су радили за његову експедицију.

На крилима новостеченог богатства из Конга краљ је изменио првобитни пројекат. После смрти Бордјуа, он је ангажовао архитекту Шарла Жироа који је уместо капије са једним луком замислио изградњу троструке аркаде широке 35 и високе 45 метара. Недовршени Бордјуов лук срушен је динамитом, а 450 радника зидајући даноноћно осам месеци успели су да начине тријумфалну капију чија је изградња коштала 7.500.000 златних франака.

Тријумфална капија изграђена је на правцу који спаја Краљевску палату у центру града и Палату колонија (Краљевски музеј централне Африке) на периферији, а испод ње су у другој половини прошлог века прокопани тунели којима пролазе метро и аутомобили. Декорација тријумфалне капије поверена је најпознатијим белгијским уметницима тог времена. Бронзана квадрига (кочије) на врху лука представља регион Брабант, централна фигура држи подигнуту заставу Белгије – симбол независности, док преосталих осам скулптура представљају белгијске регије. Једине две тријумфалне капије веће од ове изграђене су на Јелисејским пољима у Паризу и у Пјонгјангу.

Владимир Јокановић