Од нашег дописника
Вашингтон, 26. јуна – Амерички Стејт департмент издао је јуче саопштење у којем одбацује тврдње хашког оптуженика Радована Караџића да је од америчког амбасадора Ричарда Холбрука добио обећање да ће бити поштеђен суђења пред Хашким трибуналом. Радован Караџић је 25. маја упутио Међународном трибуналу поднесак насловљен „Споразум са Холбруком” у коме тражи да се оптужница одбаци, пошто му је Ричард Холбрук „обећао имунитет од кривичног гоњења уколико се буде повукао из јавног живота”. „Ни амбасадор Холбрук нити било који други званичник Сједињених Држава није био у ситуацији да Караџићу понуди такав имунитет и стога до такве понуде није дошло”, категоричан је Стејт департмент.Др Караџић је, како се наводи у саопштењу, потписао изјаву, о чијем тексту су у Београду 18. јула 1996. преговарали Холбрук и тим високих америчких званичника са високим српским званичницима. Караџић није присуствовао том састанку већ је срочени текст потписао на Палама, а у Београд га је потписаног донео натраг у току ноћи Јовица Станишић, о чему је, на основу обелодањених докумената Стејт департмента, већ јуче писала „Политика”.

САД су посвећене сарадњи са трибуналом, истиче се у саопштењу, па су одазивајући се захтевима Караџићевог правног саветника предале бројна документа њему и његовој одбрани – као „део стандардне праксе”. По мишљењу Стејт департмента, Караџић је „искривљено представио информације које је добио”. Вашингтон је у „интересу тачности и транспарентности” јуче поподне понудио увид у документа која се тичу споразума о пружању имунитета. Она, како се истиче у саопштењу, „посебно показују да је тврдња др Караџића неоснована”.

Из ових докумената, који нису у потпуности ослобођени печата тајности, па су на неким местима изостављени одређени пасуси док су понегде само избрисана имена или термини, види се да је састанак у Београду између Слободана Милошевића и Ричарда Холбрука, уз присуство Момчила Крајишника и Алексе Бухе, трајао тог осамнаестог јула 1996. до дубоко у ноћ, да је срочени текст потом факсом послат на Пале, а да је Јовица Станишић присуствовао потписивању. Радован Караџић се обавезао да пред изборе напусти све функције и одрекне се сваког појављивања у јавности, а Биљани Плавшић је припало да преузме Караџићеве дужности до избора у РС. Касније се, у току ноћи, Станишић са Караџићевим потписом вратио у Београд где је Холбруку и његовим сарадницима препричао догађаје са Пала, о чему је „Политика” јуче писала.

У последњем од ових седам докумената, који је, како се види,америчка амбасада у Београду послала Стејт департменту у Вашингтон у јулу 1996, преноси се део извештаја српске службе безбедности о догађајима 18. и 19. јула. Тачка један је и даље запечаћена, а тачка два гласи:„После разговора са лидерима РС (Крајишник и Буха) и Милошевићем, осамнаестог јула, амбасадор Холбрук, у друштву Робертса Овена(Холбруковог саветника) и (Лоренса) Батлера (тадашњи шеф мисије америчке амбасаде у Београду), вратио се у Милошевићеву вилу ради додатне дискусије са министром спољних послова Милутиновићем. У раним сатима 19. јула, баш када је ова сесија добијала на живости, стигао је српски шеф службе безбедности Станишић са Пала где је лично осигурао Караџићев и Плавшићкин потпис на споразум од три тачке…” Следе Станишићеве процене о Караџићевој невољности да напусти БиХ и коментари америчког аналитичара који констатује да се у том смислу разликује мишљење Слободана Милошевића и Милана Милутиновића, о чему смо писали у јучерашњем броју.

Занимљиво је да је после тринаесте тачке овог документа – у којој се говори како се „Станишић први пут у току целе сесије насмејао када је упитан о кретањима Ратка Младића, сугеришући да је он у дубоком скровишту у свом седишту” –опет следи празнина са ознаком „тајна”.

На крају овог последњег документа наводи се Батлерова процена на основу „ранијег искуства”, да је „Станишић врло озбиљан саговорник и да је поуздан у проценама, што је нарочито дошло до изражаја у свим сусретима са америчком страном, после Дејтона”. Америчка амбасада процењује да ће Београд осигурати пуну примену овог споразума.

Како је босански лидер Алија Изетбеговић реаговао на план да се Караџић повуче са свих функција, говори први документ који је срочен на основу извештаја из америчке амбасаде у Сарајеву.

Америчка страна „уверила је Изетбеговића да је дуго рађено на повлачењу Караџића са свих политичких и јавних функција”, али да се америчка влада неће тиме задовољити.„Ми још увек хоћемо да Караџића видимо у Хашком трибуналу, али споразум је значајан корак да се спроведу избори и да се омогући Српској демократској странци да на њима учествује, а да Караџић притоме не вуче у овој странци све конце.”

Изетбеговић се сложио да је ово био добар потез, али он је више волео „да Караџић није потписао документ”, он је био радије присталица да се пронађу „други начини” да се Караџић склони са власти. Ипак, решио је да подржи и овај потез.

У другом обелодањеном документу износе се, у виду заједничког саопштења, тачке овог споразума, договореног у Београду, који су потписали само функционери РС Караџић, Крајишник, Буха и Биљана Плавшић.

Потписани се обавезују да ће примењивати одредбе Дејтонског уговора, да од 19. јула 1996. Биљана Плавшић преузима место вршиоца дужности председника РС до завршетка изборног процеса (14. септембра 1996) када ће бити изабран нови председник. Такође, Радован Караџић изјављује да се од 19. јула трајно повлачи са свих политичких функција, да се „неће појављивати у медијима, у јавности, на радију или телевизији, и да неће ни на који начин учествовати у изборима…

Касније, пред новинарима,Холбрук је објаснио да је о овом тексту преговарано са Милошевићем и Милутиновићем претходне вечери у Београду читавих десет сати, „укључујући и паузу потребну да би разговарао са Вашингтоном”.

Из писма које је Холбрук упутио Милошевићу после десеточасовног састанка види се да су се њих двојица тада налазили „на истом послу”, чији је циљ био елиминација Караџића. Холбрук се у том писму поверава Милошевићу да је био јавно критикован што „није успео да добије сагласност од Караџића и генерала Младића да се појаве у Хагу”.

„Схватам, наравно, да ово није било реално за тако кратко време, иако то остаје циљ моје владе. Следећи корак је трајни одлазак Караџића са Пала и није ме брига где ће он на почетку да оде– у манастир или негде другде. Али ми сматрамо да је од суштинског значаја да он напусти град којим је доминирао.”

Холбрук напомиње да у „овом писму не жели да даље разрађује наше приватне разговоре о овом питању”. Он, међутим, извештава Милошевића да је амерички државни секретар Ворен Кристофер био врло заинтересован за детаље овог разговора као и за Милошевићев предлог који је Холбруку пренео Милутиновић – да се Караџић измести у Црну Гору. Када Караџић оде са Пала „ви ћете имати велику суштинску корист од тога”.