Кинески председник Ху Ђинтао изјавио је минуле недеље да Кина мора да сузбије утицај Запада. Он је упозорио на „иностране непријатељске снаге које покушавају да унесу елементе са Запада у кинеску културу и да Кину позападњаче и поделе”. „Морамо да имамо свест о значају и сложености и да предузмемо одлучне мере како бисмо их спречили”, навео је кинески председник, јавља Ројтерс. Ова Хуова изјава објављена је у теоретском журналу КПК „Ћијуши” (Трагање за истином), у време када Кина улаже велике напоре у промоцију своје културе у иностранству. „Међународни утицај кинеске културе није у складу с међународним статусом Кине”, оценио је Ху који у октобру напушта функцију шефа партије, а 2013. и место шефа државе, када треба да га наследи садашњи потпредседник Си Јинпинг.

Последњих година Пекинг је подстицао државне медије да буду тржишно конкурентнији и да мање зависе од државних средстава, што је довело до много критичкијег извештавања, али и повећања шунда и сензационализма у трци за читаоцима, гледаоцима и слушаоцима.

Пекинг је такође издвојио 45 милијарди јуана (7,2 милијарде долара) за ширење и повећање утицаја државних медија, укључујући Централну телевизију, агенцију Синхуа, дневник „Женмин жибао” и Кинески међународни радио. Док привреда Кине пролази кроз фантастичну трансформацију – новински медији су и даље под строгом контролом државе.

У Кини данас легално излази више од 10.000 дневних листова и 19.000 часописа, чији укупни годишњи тираж износи 27 милијарди примерака. Али, у Кини се ништа није догодило док то не објави „Женмин жибао” (Народни дневник).

Новинска кућа „Женмин жибао” издаје десет дневних и периодичних листова, а послује, према тврдњи званичника, искључиво по законима новинског тржишта, без новчане помоћи, мада је дневник „Женмин жибао” партијски лист КП Кине. Дневни тираж износи 2.860.000 примерака, тврде руководиоци највеће новинске куће у Кини.

А то што се широм Кине свакодневно појављују нови телевизијски канали не значи нужно и да су кинески медији постали слободнији. Дневник на кинеској државној телевизији КЦТВ не мења се годинама: укочени водитељ чита владина саопштења, потом следе снимци високих државних званичника како обилазе угледна пољопривредна добра и успешне привредне колективе.

Тако изгледа свет виђен кроз призму кинеских пропагандиста. Има, наравно, изузетака: канал на којем се приказује емисија Чунлу Јуа (својеврсног кинеског пандана америчкој звезди Опри Винфри), телевизијска станица Феникс, предњачи у променама. Регистрован је у Хонгконгу, а програм емитује за целу Кину. У поређењу с државном конкуренцијом, ТВ Феникс реагује брже, прилагодљивија је променама и далеко је забавнија.

У извесном погледу Телевизија Феникс поставља нове границе кинеске телевизије као медија, али када је реч о политици, ризиковање не долази у обзир. И једино ту нема помака.

Ипак, најновије примедбе кинеског председника уследиле су након што је Пекинг наредио индустрији у области културе, где првенствено спадају и медији, да подигне пропагандни ниво јер Кина настоји да у иностранству жустрије пропагира свој утицај бла„ге силе у растућој моћи”.

Кинеска растућа моћ донедавно је била деликатна тема о којој се у најмногољуднијој земљи света није гласно говорило. Званични Пекинг дуго је следио изреку Денг Сјаопинга: „Тао гуанг јанг хуи”, што буквално значи да треба крити своје амбиције и маскирати канџе.

Опште схватање овог Денговог правила било је да Кина треба сву своју енергију да посвети економском развоју, а не да губи време у трци за трон светског лидера.

КП Кине однедавно је почела да подстиче људе на дискусију о томе шта значи бити велика светска сила и дискретно престаје да негира да Кина у скорије време намерава да постане једна од њих. Иначе, КПК је најмасовнија политичка партија на свету која данас има више чланова (80 милиона) него што Турска, Француска или Британија појединачно имају становника.

Све веће ангажовање Кине на међународном плану такође је подстакло жучнију дискусију о њеној глобалној улози и потенцијалу за ривалство са Сједињеним Државама. Јан Сијетонг, специјалиста за међународне односе на Ћингхуа универзитету у Пекингу, тврди да је Кина већ превазишла Јапан, Русију, Британију, Француску, Немачку и Индију када је реч о њиховој економској, војној и политичкој сили. Тиме је дошла на друго место – одмах иза САД, закључује Јан.

Иако војни јаз између Кине и Сједињених Држава може да потраје још извесно време, тврди он, кинески бржи економски раст и све већа политичка снага могли би да срежу америчку свеукупну предност.

Стручњаци предвиђају да ће Кина већ 2025. стићи САД, а за следећих 25 година, дакле 2050, њен бруто домаћи производ (БДП) биће за трећину већи од америчког. На средини овог века Кина ће имати БДП од близу 50.000 милијарди долара (није штампарска грешка), а САД око 38.000 милијарди долара. С друге стране, иако политичка реформа у Кини знатно заостаје у односу на економску, земља се ипак удаљила од комунистичке ортодоксије. Али, опозиција и вишепартијски систем и даље су табу теме.

Кинески званичници упорно тврде да Кина треба да задржи „исправну политичку оријентацију” и да не треба да уводи вишепартијски систем.

„Треба да користимо достигнућа свих култура, али никада нећемо једноставно копирати западни систем”, изјавио је председник Кине. А када помињу Запад, Кинези првенствено мисле на САД.
Битна карактеристика кинеских промена јесте њихова поступност. У Кини ништа није урађено преко ноћи и на брзину, али је све подложно променама. Све изузев КП.

„Пут КП Кине зацртан је за наредних 100 година”, говорио је творац модерне Кине Денг Сјаопинг. То упорно понавља и Ху Ђинтао, као и његов политички наследник Си Јинпинг. И то, досад, нико није успео да преусмери, па ни Запад.