Кинески динамит

Међу 237 кандидата – уз жестоко противљење Кине –  дисидент Лију Сјаобо постао је први Кинез који се окитио Нобеловом наградом за мир. Педесетпетогодишњи Лију није присуствовао уручењу награде јер се налази у затвору „Ђинџоу“, у провинцији Лијаонинг, на одслужењу 11-годишње казне „због подривања државе“ која му је изречена прошле године.

Само дан раније, у Кини је додељена Конфучијева награда за мир, названа по славном кинеском филозофу. Нова награда је осмишљена као пандан Нобелу с намером да „интерпретира гледишта на мир који има кинески народ“, а први лауреат је бивши тајвански потпредседник Лијен Чан који је „саградио мост мира између домовине и Тајвана“.

У Ослу – уз присуство званица из више од 40 земаља, па и колебљиве Србије –  председавајући Нобеловог комитета Торбјорн Јагланд саопштио је да овогодишња Нобел за мир припада Лију Сјаобоу, „због његове дуге и ненасилне борбе за основна људска права у Кини“.

Књижевни критичар, писац и политички активиста Лију Сјаобо осуђен је прошле године због објављивања такозване Повеље 8 о људским правима којом се тражи демократска реформа у Кини, првенствено увођење вишепартијског система и слободе штампе.

Студентске демонстрације на Тјенанмену (Тргу небеског мира) у лето 1989. године биле су преломни тренутак у животу Лијуа Сјаобоа. У то време живео је у САД и био на постдипломским студијама на Колумбија универзитету. Уочи демонстрација допутовао је у Пекинг (Кинези тврде да се „Лију Сјаобо није баш случајно појавио на Тјенанмену“) и убрзо постао један од вођа студентских протеста.

Када је кинеска војска 4. јуна почела да пуца на демонстранте, Лију је успео да убеди део студената да напусте Тјенанмен и тако сачувају животе. У интервјуу који је пре две године дао Би-Би-Сију, Лију је рекао да је управо у том тренутку одлучио да постане борац за људска права: „Слали су ме у затвор, ослобађали и онда опет слали у затвор. Немам је неке велике снове за себе, снове о спасавању нације. Моја жеља је веома једноставна – желим да будем искрен и достојанствен писац.“

Лију Сјаобо је ипак наставио да објављује радове о читавом низу политичких питања и тако непрестано иритирао лидере кинеске Комунистичке партије. Поново је ухапшен 25. децембра прошле године.

Одлука Нобеловог комитета у Ослу од првог часа је наишла на оспоравања у Пекингу. У Кини су то доживели као „исполитизовану одлуку“ јер је награда дата „криминалцу који подрива кинеску владу“. Све је то „мешање у унутрашње ствари Кине и представља политичку фарсу“, тврди званични Пекинг.

Прошлогодишњи Нобелов лауреат – амерички председник Барак Обама – одмах је позвао Кину да више уради на развоју демократије и да што пре пусти из затвора Лијуа.

Питање људских права заправо је стални извор затегнутости у кинеско-америчким односима. То је и најосетљивије билатерално питање јер је у основи идеолошко, односно – по кинеским тврдњама – у великој мери „хладноратовско“.

Амерички притисак на Кину да више уважава људска права постао је с разлогом жесток после масакра на Тјенанмену у јуну 1989. године. Кина, пак, као почетак кампање против ње помиње 1990. годину, кад је у Европи почео распад комунистичког система и сматра да је циљ Америке да на тај начин дестабилизује њен друштвено-политички систем.

Кинеско поимање људских права не проистиче само из садашњег друштвено-политичког система Кине, већ и из њене древне цивилизације и конфучијанске традиције. Читав низ друштвених конвенција другачији је него на Западу, указују Кинези.

„Додела Нобелове награде за мир дисиденту који је тражио да Кина још 300 година буде колонија нема везе с миром, исто као ни додела Нобелове награде Мартију Ахтисарију“, изјавио је кинески амбасадор у Београду Веи Ђинхуа. Кина се претпрошле године солидарисала са Србијом и бојкотовала доделу Нобела финском „миротворцу за Косово“.

А Србија се у последњем тренутку предомислила и послала свог представника на церемонију у Осло – омбдусмана Сашу Јанковића.

Тако је у први план ставила ЕУ и аутоматски окренула леђа Кини.

Између Конфучија и Нобела Србија је изабрала „лакозапаљиви динамит“ у облику кинеског дисидента Лијуа Сјаобоа. Кинези ће нам то сигурно опростити, али неће заборавити. Јер, „рана коју ти зада пријатељ никад не зарасте“, гласи кинеска изрека.

Петар Мићковић