Прво Вукан, а сада и Хаимен. Два мала кинеска места изборила су се у свега неколико дана за место у светским медијима побунивши се против одлука власти за које су сматрали да су непоштене. Дизање главе у земљи гвоздене дисциплине и неприкосновености Комунистичке партије наводи на питање да ли је и у Кину можда стигла нека варијанта „арапског пролећа”.

Агенције су пренеле да је кинеска полиција јуче испалила сузавац на грађане окупљене у Хаимену где су грађани протестовали због најављене изградње термоелектране у том месту. Недуго по објављивању вести о полицијској интервенцији на каналу кабловске телевизије из Хонгконга емитовано је покајање двоје демонстраната – младића са именом Ли и жене која се представила као Јунг. Седећи иза решетака са лисицама на рукама њих двоје су се кајали пред камером.

„Било је погрешно опкољавати владу и блокирати аутопут”, рекао је Ли погнутог погледа. „Ја нисам познавала закон. Да сам знала не бих блокирала аутопут”, рекла је Јунг дрхтавим гласом.

Овакво јавно покајање „заблуделе дечице”, према оцени појединих аналитичара, наводно би требало да послужи као наук свима онима који би можда и покушали да покрену неку побуну. Анализирајући сличности и разлике између таласа протеста који у последње време све масовније захватају Кину и „арапског пролећа” Ројтерс указује на неке сличности, а још више на разлике у два корпуса побуна.

Уопштено гледано заједничке карактеристике револуција које су захватиле север Африке и Блиски исток су велики проценат популације млађе од 25 година, стагнирање бруто националног дохотка (БНД) по глави становника и огромни јаз између зарада које грађани остварују. Ако се узму у обзир ове категорије прерано је говорити о променама озбиљнијих размера у најмногољуднијој земљи света.

Рестриктивна политика рађања која кинеске парове ограничава на добијања само једног детета условила је убрзано старење нације које у блиској будућности може довести и до озбиљног недостатка младе радне снаге. Када је реч о БНД-у, он је у Кини у константном порасту, а разлике међу приходима грађана би ускоро могле бити ублажене будући да званични Пекинг најављује повећање минималне зараде.

Треба имати у виду да статус кво одговарајући и за 80 милиона чланова Комунистичке партије који не показују интересовање за било какве промене. Ту је и огроман државни апарат у који је веома тешко ући па међу образованим Кинезима влада жестока конкуренција за та радна места. Појединци којима, међутим, пође за руком да се ухлебе на државним јаслама по правилу постају највернији шрафови у бирократском апарату. Дакле, у случају промена њихова подршка би изостала.

„Чак и у условима великог незадовољства јавности, уз подршку државних службеника и војске режим може још дуго да остане на власти”, оцењује професор социологије на Кинеском универзитету у Хонгконгу Кин Ман Чан.

Са друге стране, у Кини извештавање страних медија о ситуацији у земљи виде као острашћено будући да се релативно мало простора посвећује буму кинеске економије, а најмаргиналнији протести добијају место на насловним странама и у ударним терминима. Такав приступ се коментарише као израз немоћи због сопствених посрнулих економија насупрот кинеској која цвета, а пароле о борби за људска права се у кинеском естаблишменту доживљавају као својеврсни тројански коњи који би требало да западњачким силама послуже као мотив за већ виђене „хуманитарне интервенције”. Проблем је једино што је кинески економски змај знатно већи залогај од режима који су пали под налетом револуција „арапског пролећа”.

Када је реч о људским правима и слободама, утисак је да грађани садашњи третман знатно лакше подносе уз сазнање да земља муњевито напредује на економској лествици. Са тим сазнањем једно је сигурно – закржљало цивилно друштво ће много дуже остати у аутсајдерској позицији него што је то био случај у арапским земљама где га је, уз све остало, притискало и сиромаштво па је импулс о неопходности промене дошао раније.

Д. Вукотић