Немачко правосуђе покренуло је најобимнију истрагу против старих нациста, од Нирнбершког процеса, на овамо. Јавно тужилаштво преиспитује случајеве (не)доказане кривице више од четири хиљаде бивших припадника специјалних формација Хитлерових армија, пре свега есесоваца. Реч је, махом, о познатим случајевима који су били предмет истраге, али су одложени ад акта – због недостатка доказа.

Обуставе процеса најчешће су биле подстакнуте одустајањем кључних сведока или на основу немачки педантног, стриктног тумачења закона. После за тамошње прилике неочекиване, у међувремену правоснажне пресуде на основу индиција у процесу против „украјинског кољача” Џона Демјанчука у Минхену, створен је правни преседан који омогућава обнављање обустављених процеса. Наравно и покретање нових истрага.

Касно окретање немачких правосудних органа начелу (прихватања) индиција у процесима против злочинаца из Другог светског рата поздрављено је у локалној штампи као „финални обрачун са џелатима рајха”. Тако медији називају „домаће” ратне злочинце. У Немачкој се и данас праве битне разлике између ратних злочинаца и припадника, каже се већине, који су „часно служили отаџбини”, на ратиштима широм света.

Коначни обрачун, ипак, неће обухватити више од осамдесетак бивших ратних злочинаца. Према расположивим подацима, у животу је тек око два одсто осумњичених.

„Довољно је ако се осуди и половина њих, дакле четрдесетак”, сматра Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал”, који истражује нацистичке злочине. „Свету се управо сада мора показати да одговорност не престаје у врху командног ланца, да ни један ратни злочинац не сноси мању кривицу од једног Менгелеа, Геринга, Химлера...”

Слично аргументује Курт Шрим, шеф управо формираног, немачког истражног тима. Његови аргументи, међутим, образлажу немачки интерес. „Биће више него довољно да изведемо пред суд та два процента од четири хиљаде злочинаца. Тиме би се јасно показало да је Немачка савремена правна држава која се равна према међународним нормама када је о кажњавању ратних злочинаца реч”.

Шрим истовремено истиче да су мобилисане све расположиве снаге.

„Времена за одлагање нема, кашњење није предвиђено, упркос чињеници да је обим испитивања превазишао сваку до сада познату димензију”, каже он, а сви случајеви би требало да буду обрађени до краја ове године и прослеђени надлежним судским већима.

Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал”, држи фотографију

Разлог за журбу немачких истражитеља је разумљив. Осумњичени за злочине су у дубокој старости. Настоји се да се бар неки од старих нациста за живота изведу пред суд. Трка са временом присутна је и на супротној страни. Сведоци злочина су, такође, у дубокој старости.

„Пружићемо немачком правосуђу дужну помоћ у сваком погледу, не би ли се злочинци, најзад, извели пред лице правде”, каже Илан Стајнберг, потпредседник Америчког удружења (преживелих) жртава Холокауста. „Свима је јасно да је ово што је у Немачкој покренуто, последња шанса за финални обрачун са починиоцима највећег злочина у историји човечанства!”

Недела четири хиљаде нацистичких злочинаца биће стављена на вагу немачког правосуђа. Иза најављених процеса старим нацистима, међутим, скрива се и друга, за политички Берлин извесно битнија димензија осуде и пресуде. Паралелно са покретањем масовне истраге против ратних злочинаца, покренут је и процес разоткривања „јучерашњих” структура у правосуђу и полицији.

Ослобађајуће пресуде или обуставе процеса нису увек биле засноване на реалним околностима, забележено је тим поводом у хамбуршком недељнику „Шпигл”: „Неретко су главни актери у досадашњим процесима доприносили повољном исходу процеса за осумњичене, или оптужене. Надлежни истражитељи из Савезне криминалистичке службе (откривање ратних злочина и злочинаца у Немачкој сврстани су у надлежност криминалне полиције), истражне судије, чланови судских већа... благонаклоно су гледали на окрвављене руке оптужених злочинаца”.

„Било је довољно уплашити сведоке, или их на други начин приволети да не дају или да измене првобитну изјаву па да се процес против оптужених изјалови”, закључак Патрика Вагнера, професора универзитета Хале-Витенберг, немачког историчара који се бавио ратним злочинима.

Подгревање правосудне машинерије, како то парафразира недељник „Цајт” има свој дубљи смисао –и када је о помагачима реч. Наводно, у свим структурама извршне власти седели су личности које су и саме „имале мрље прошлости на послератној, белој кошуљи”.

Немачки коментатори једногласно оцењују да су покренуте акције правосуђа на два нивоа – међу ратним злочинцима и међу онима који су им помогли да избегну законске санкције – резултат политике воље, наравно и потребе. За Немачку је финални обрачун доказ пред светском јавношћу и пред самом собом да је раскинула све везе са прошлошћу.

Слично Србији у недавној прошлости, наиме, Немачку су сенке прошлости спречавале да оствари зацртане политичке науме. Који су то науми коментарише „Њујорк тајмс”: „Нерашчишћени рачуни из прошлости спутавају Немачку у остварењу за њу битних политичких циљева. Да би Берлин имао моралну тежину, као европски лидер и као кандидат за стално чланство у Савету безбедности УН, мора доказати на сопственом примеру да је коначно победио авети нацизма”.